Blago cara Radovana: O pesniku (Glava 5)

←Blago cara Radovana: O pesniku (Glava 4)

BLAGO CARA RADOVANA Pisac: Jovan Dučić O pesniku (Glava 5)

Blago cara Radovana: O pesniku (Glava 6)→

O pesnicima se mogu reći ili samo obične stvari, ili samo neobične zablude; zato ko o njima ne kaže ovo prvo, u opasnosti je da kaže ovo drugo. Jer je umetnost najisključivija tvorevina ljudskog genija, pošto za nju nijedna definicija nije dobra ni dovoljno tačna. A tako isto i nikakvo tumačenje za nju nije potrebno. Nije moguće ništa tumačiti što se tumačenjem ne daje prepraviti ili popraviti. Lepota i božanstvo se ne daju izraziti rečima; pokušajte to pa ćete videti koliko je veliko siromaštvo ljudskog govora. Jedini pesnik uspe da nađe reči i da se približi tim nepristupačnim i neizrecivim veličinama. Treba odista neverovatna smelost onima koji se umešaju između pesnika i tih izvora njegove inspiracije. Stari Grci nisu za umetnost ni imali kritičare nego samo pamfletiste; a zna se da su imali istoriju književnosti još u staro vreme. Imali su i udžbenike o zakonima estetike. Polikletov kanon je bila knjiga koje su se držali oni koji su učili skulpturu samo po školama; ali u ateljeu samog Polikleta su, izvesno, učili bez te knjige. Jer se umetnost uči od umetnika, a ne od kritičara, koji uvek ističe sebe više nego umetnika. Skulptura se uči od skulptora, slikarstvo od slikara, a tehnika poezije se uči samo iz pesničkih dela. Umetnost se ne daje objasniti nego samo osetiti. U tome je ona superiornija od svih tvorevina ljudskog genija. Jedino se ona poziva na forme misli koje nisu opšte i svačije, nego privilegija izvesnih priroda koje su zatvorene u sebe i u svoju tajnu. Svi su ljudi sposobni bar za jednu od mnogih grana nauke, ali su za umetnost sposobni samo izabrani duhovi i naročiti senzibiliteti. Ima veliki broj ljudi koji bi radije vukli lađe, nego čitali pesme, ili posmatrali slike. Aristotelov učenik, Aleksandar, nije se odvajao od Ilijade, ali sam priznaje da je iz tog eposa učio strategiju, a ne sublimnu lepotu pesničke vizije. Bilo je velikih naučnika i vojskovođa koji su ili sami pisali pesme, ili sa strašću čitali tuđa pesnička dela. Između velikih ljudi ima jedan afinitet koji pokazuje da ljudski genije izlazi iz jednog istog izvora, i da se veliki ljudi uvek sretnu u najvišim visinama. Tako kad jedan pesnik postane odista velik, on postane filosof; a čim jedan filosof postane odista velik, on postane pesnik. Međutim, ukus za lepotu je donekle urođen svima ljudima. Primitivni čovek je počeo da pravi umetničke šare i figure na zidovima svoje pećine i pre nego što je znao da broji, i pre nego što je znao da govori. Možda je i pevao melodije, pre nego što je izgovorio i prvu frazu. Ali ko nema takvo urođeno umetničko osećanje, uzalud mu je tumačiti stvar lepote. Tumačenja lepote nisu učinila drugo nego da se ukusi nivelišu, i da ljudi pođu za jednom opštom formulom lepote više nego za svojim sopstvenim osećanjem: više za tuđim rečima, nego za svojim očima. I zaista, ukusi su najzad postali više kolektivni nego individualni, više sugerisani nego inspirisani. Zato su na svima raskršćima istorije postojali zajednički ukusi u velikoj grupi kulturnih naroda, i na polju različitih dela. Ne samo da su se posvećeni ljudi jednog istog doba podjednako divili istom umetničkom delu iz poezije ili muzike, nego su imali i isti način govora, oblačenja, nameštaja, plesa. Taj zajednički smisao išao je ponegde do gotove formule, koja je uvek bila silnija od pojedinog čoveka. Razlike su postojale samo u nijansama. Pred delima velikih majstora svi ljudi imaju iste utiske, bar za sve krupne odlike, a razlikuju se najčešće samo u detaljima. To je kao visoko stablo palme koja ide u visinu dok se ne počne račvati i granati u svoje lepeze na sve strane. - Kolektivni ukus diže se na taj način do svoje visine, ali najednom prestaje da bude jedini i apsolutni vođ, nego počne da se grana i račva u individualne ukuse, koji zatim postaju stvarima srca i temperamenta svakog pojedinca. Polazeći sa mesta gde se odvajamo od opšte formule, knjiške i školske, tu već nastaje osećanje ličnosti, kad manje tumačimo i sudimo, nego što volimo i mrzimo. Odatle sve gledamo kroz sebe i za sebe; i više nije toliko reč o umetničkom delu, koliko o našoj prirodi. Odatle već deluje netrpeljivi i nepomirljivi lični ukus, koji je često urođen. Na tom delu linije tražimo u jednoj umetničkoj stvari svoj sopstveni smisao za lepotu, za prirodu, za ljubav, za sreću, za smrt. Vidi se iz ovog koliko je kritičar jedno potpuno strano lice u stvarima gde prestaje kolektivni, a počinje individualni ukus i suđenje. Ipak će kritika uvek postojati, ako ne kao književnost i umetnost, a ono kao nauka. Kritika, to je nauka o čovekovom duhu (kao što je antropologija nauka o čovekovom telu), ali je kritika nauka samo kad je u pitanju čovek umetnik. Predmet proučavanja kritičkog, to su osobine pisca koje su u vezi s delom. Možda su to beskorisne disertacije za čitaoca, a naročito za pisca, ali ipak tesno vezane za njegovo stvaranje. Kritičar treba da piše samo o dobrim umetnicima i dobrim delima; a on je koristan samo kad hvali. O rđavim se piscima nema šta reći, kao ni o najboljim. 0 rđavim piscima pišu samo rđavi ljudi. - Kritičara mrze podjednako i rđavi i dobri umetnici. Rđavi pisci se boje njegovog znanja, a dobri pisci se ne boje njegove pameti, nego njegovog zlog jezika. Ima, dakle, u svakom umetničkom delu nešto apsolutno i opšte, i nešto relativno i lično. U prvom mi idemo za onim što smo naučili a u drugom za onim što smo sami osetili. Prvo odgovara ukusu svih ljudi jednog istog vremena, a drugo odgovara ličnom temperamentu i rasi. O prvom se daje govoriti s izgledom da i drugi podele naše mišljenje, ali se o drugom ne daje govoriti bez opasnosti da uvek dođemo u sukob i s onim ljudima s kojim smo inače u svemu drugom potpuno složni. Zato je posao kritičara neblagodaran; i nije čudo ako izaziva zlu krv kada hoće da bude nasilan. Kritičari bi bili potrebni samo kada bi u književnosti plevili i raščišćavali. Međutim, oni odista nisu bili u stanju da škode ni najgorim piscima kad su pisali protivu njih, ni da išta isprave i izmene. Lažni pisci propadnu jedino pred ravnodušnošću čitalaca, a to je kada su čitaoci od njih književniji. - Ne postoji u umetničkom suđenju eksperiment ni princip, nego osećanje i kapris; niti se sudi do kraja metodom i pameću, nego temperamentom koji nije ni metodičan ni pametan. Zato je kritika nepotrebna. Jedan strani pisac je rekao da pesnik uvek govori o sebi, a nama izgleda da govori o nama. Neosporno, ono što mi nađemo na jednoj slici ili u jednoj pesmi, kao da je intimno naše, to je ono što je najlepše i najdublje za nas lično, i kad je najpovršnije za nego drugog. Zbog toga delića mi volimo ili mrzimo jednu pesničku stvar i njenog tvorca, i na tom deliću niko nije potreban da nam išta tumači. Istorija umetnosti, to je istorija razvijanja samo opšteg, kolektivnog ukusa. To je priča o tom šta su kulturni ljudi zajednički smatrali lepim u raznim periodima istorijskog procesa. Ta priča ništa ne dokazuje, nego samo pokazuje.