Blago cara Radovana: O pesniku (Glava 3)

←Blago cara Radovana: O pesniku (Glava 2)

BLAGO CARA RADOVANA Pisac: Jovan Dučić O pesniku (Glava 3)

Blago cara Radovana: O pesniku (Glava 4)→

Najizrazitiji i najpotpuniji tip jedne rase, to je pesnik. On je merilo rasnog genija, senzibiliteta, ideologije. Kao što pesnik uvek stoji na raskršću između dva doba, on stoji uvek i na raskršću između dva naroda. To je sunčani sat na kojem sama sunčeva luča crta svoje puteve u vasioni; i pesnik je esencija rase, kao što je možda i njen krajnji motiv. Zato je pesnik nepobitno i fatalno najveći patriota. Bilo je i velikih pisaca koji su bili kivni na svoju otadžbinu, i to izražavali često bezobzirno i gorko. Dante se potpisivao: „Firentinac po rođenju ali ne po moralu". Šopenhauer se gorko i otvoreno kajao za svoje nemačko poreklo. Niče je govorio da se stidi što je Nemac. Bajron je napustio Englesku s ogorčenjem i zakleo se da se u nju nikad neće vratiti. Ruso se formalno odrekao svoje Ženeve, a Žozef de Mestr i Stendal su pisali rđavo o svojoj Francuskoj. Baš najbolji patrioti govore često o svojoj zemlji s ovakvom dubokom gorčinom, zato što je njihov ideal o otadžbini viši nego otadžbina njihovog vremena, a naročito nego njihovi savremenici. Oni koji se hvale, ili su neznalice, ili lažovi, ili cinici. Hteti sve savršeno, to je najveće osećanje ljubavi. Prvi prosvećeni čovek je bio najveći patriota. Otadžbina, to je savest društva. Osećanje ljubavi počinje s roditeljima, nastavlja odmah s otadžbinom, i svršava, tek na trećem mestu, u ljubavi za ženu. - Pesnik je zato uvek ogledalo svoje rase. Euklid i Hipokrat su mogli biti naučnici ma kojeg naroda u kulturnoj istoriji starog doba; a Galilej je mogao lako biti i sunarodnik Arhimedov. Međutim, Sofokle je mogao biti pesnik samo grčki, a ne ni persijski, ni egipatski. Tako isto je Dante mogao biti samo pesnik hrišćanske religije i latinske rase, i pesnik katoličke Italije trinaestog veka. Trinaestog, jer je pesnik ogledalo ne samo svoje rase nego i svog vremena: ideala jedne generacije. Tako je Taso bio pesnik jednog kolena, a Ariosto jednog drugog kolena, ma koliko bilo kratko doba koje je razdvajalo periode renesanse i reforme. Između Dantea i Petrarke ima rastojanje od četrdeset godina, a to se već vidi i po njihovim delima. Između Korneja i Rasina ima ista razlika u godinama: kao šezdeset prema dvadeset šest, što se i ovde dobro vidi po njihovoj estetici i njihovoj fakturi. Pesnik je najčistija gruda svoje zemlje. Običnom čoveku može otadžbina izgledati jedna predrasuda istorije. Odista, zemlja koju nazivamo otadžbinom može danas biti malena, a sutra velika; danas na severu, a sutra na jugu; danas jednorasna, a sutra sastavljena od više rase; znači, nešto što ne predstavlja ni jedno isto zemljište, ni istu klimu, ni istu krv. Za vreme Tukidida, Grci su smatrali svojom otacbinom samo svaki svoju pokrajinu sa jednim glavnim božanstvom, a ne celu Heladu, ni sva grčka božanstva. Ali predmet čovekove ljubavi za otadžbinu koji se menjao s vremenom po formi, ipak se nije menjao po suštini; i ta ljubav je stara koliko i istorija čovekova. To je osećanje stečeno u prvoj zajednici sreća i nesreća jedne grupe ljudstva: u sigurnosti kod kuće, u strahu od neprijatelja spolja. Jezik i tradicije zajedničke, samo su emanacija jednog višeg motiva: mračne čovekove ljubavi za tlo koje ga je hranilo odmah posle majčinog mleka. Jedno od najstarijih grčkih božanstava bila je Gea, što znači zemlja koja rađa; a jedno od najvećih božanstava, boginja Demetra, bila je božanstvo zemljinog ploda, sa svetilištem u Eleusini, koja je postala centrom grčkog sveta. Tako je osećanje za domaće tlo postalo mračnim atavizmom, i jačim od sveg našeg unutrašnjeg života. Za plemenitog čoveka ljubav prema zemlji prevazilazi ljubav prema porodici. Veći mu je bol kad neprijatelj zagazi u njegovu zemlju, nego kad negde na granici potuče vojsku. Mi volimo svoju zemlju i kad ne volimo svoje sugrađane; i mi volimo svoj rodni grad i onda kad nas progna iz sebe, kao što je bio slučaj Ovidija i Dantea. Čovek se posle svih nepravdi vraća u svoju otadžbinu kad je u opasnosti, da joj ipak pomogne, kao Aristid što se krišom vratio iz progonstva da se bori u bitki kod Salamine; ili kao Platon što se vratio, da bi učio svoje sugrađane kako da upravljaju svojom državom. - Najprosvećeniji čovek nije neminovno i najveći patriota, ali je najveći patriota neosporno onaj čovek koji je najdublji; znači najduševniji, i znači najrasniji. A to je uvek pesnik. On je to i onda kad nije najveći vojnik. Bilo je rđavih vojnika među pesnicima, jer se pominju Arhiloh i Horacije; ali je bilo i heroja kao što su bili Eshil, Servantes, Kamoinš, i stotinu drugih pre i posle njih. Eshil je jedan od najvećih heroja sa Salamine, a u Atini na slikama su predstavljali Eshila kako je pravio čuda od junaštva i u bitki na Maratonu. - Junaštvo je često stvar grube i tvrde volje, nasleđe, vaspitanje, lična sujeta, patološko krvološtvo, ljubav za fizičku pobedu čoveka nad čovekom, žeđ za slavom ili za osvetom, čak i strast za jedan strašan lov. Ali pesnik koji bi bio kukavica, ne da se ni zamisliti. Horacije je sam govorio da je bacio štit u jednoj bitki i pobegao iz borbe; međutim, zna se dobro da je kod Filipa bio hrabar vojnik. I pesnik Ovidije se kod Filipa borio hrabro na strani republikanaca Bruta i Kasija. Bajron je išao da se mačem bori za oslobođenje Grčke, a i Puškin i JBermontov su poginuli na dvobojima. Nemački pesnik Gete, prisustvujući bitki na Valmi, šetao se poljem, koje su zasipali topovski meci, da bi okušao snagu svojih nerava, a u istom ratu je Šatobrijan, bretonski vojnik, bio ozbiljno ranjen. I sam Dante je u dva maha bio florentinski vojnik. Sve ovo dokazuje isto krvno poreklo heroja i pesnika. - Međutim, heroizam nije samo pred životom: ima svakodnevnih moralnih hrabrosti koje su strašnije i lepše negoli i fizička hrabrost na bojnom polju. Ono što ponekad nema pesnik od heroja (snagu volje), to ima heroj od pesnika (ideal). Heroj i pesnik, to su dva blizanca i dva najsavršenija uzora ljudskog soja. Ne da se zamisliti istinski umetnik koji nije duboko častan čovek. Poštenje umetnikovo je jedna glavna osnova njegovog dela. Šarlatan, to je umetnik bez poštenja. Može neko biti rđav krojač, ili rđav vojnik, pa ipak biti pošten čovek. Ali rđav pisac nije samo čovek koji rđavo piše, nego je još rđav i nepotpun u mnogim stvarima, a najčešće pokvaren i zao čovek. Svi loši pisci su bili nevaljali ljudi. Ja sam ih poznavao mnogo takvih.