Ante Starčević/III
Kada jedan Srbin pročita celoga Starčevića ne može se oteti opštem utisku da je pred njime jedan sasvim naš čovek, sa svima manama i vrlinama naše rase, koji da je živeo u Beogradu ili Novom Sadu šezdesetih godina potpuno bi oličavao ono što se u to ultra-nacionalističko doba zvalo Srbenda.
Ovaj lički gorštak prošao je kroz škole i život, ali sačuvao jaku dušu svojih predaka. U njemu se vrlo jasno vidi potomak starih uskoka koji su palili i robili i Tursku, i Mletačku, i Austriju, graničara koji su svojim kostima zasipali silna evropska bojišta u XVIII veku. On je nikao na tvrdom tlu one „krvave Krajine“ gde je vekovima bilo:
Svak krvave žvaće zalogaje;
Nikad bijela danka ni odmorka.
On ima sve karakteristične osobine naše rase u primitivnom stanju: njenu divlju energiju, buntovni duh, tvrdoglavost, prekost, plahovitost, „pasjaluk“, nasrtljivost; on je sav čovek od strasti, od inata, od trenutka, od naglih ekplozija gneva i mržnje. Život mu je još većma razvio te atavističke osobine koje je nasledio od generacija hajdučkih i uskočkih predaka. On se osećao vezan i nesrećan u jednoj birokratskoj sredini i u građanskom dobu, svoj vek proveo je kao asket, u svojoj maloj sobici sa dve stolice i jednim stolom, i kada je umro nije hteo da se sarani u Zagrebu. Osamljen, osporen, napadan, progonjen, on se ozlobio, prozlio, i sva njegova politika postala je žučan protest i divlja pobuna. On nije jaka i vedra glava, on je suviše uzak i jednostran duh, čovek koji vidi samo ono što hoće da vidi, pun predubeđenja, bez ikakve gipkosti u duhu. On je bio u stanju da vodi narodnu politiku zanemarujući sve najvažnije, bitne strane uslove modernoga života, privredna, ekonomska, socijalna pitanja. U drugoj polovini HІH veka, kada su se politički i socijalni ideali izradili, kada su svuda politični i nacionalni pokreti dobili socijalan ili bar ekonomski karakter, on je anahronistički ostajao srednjevekovni jurist, sasvim starinski sa svojim mrtvim idealom „istorijskog prava“. I ništa nije bilo besplodnije no njegovi pokušaji da svu narodnu borbu stavi na jurističku osnovu, i ništa nije bilo paradoksalnije no njegovo pozivanje na ugovore i povelje iz Srednjeg Veka, danas, u ovo žalosno doba „prava jačega“ i obnove „pEsničkog prava“, kada je međunarodno pravo samo jedna svirepa ironija za potlačene narode i za ugrožene zemlje, i kada se bez ikakvih obzira pod noge bacaju međunarodni ugovori još koliko juče doneti.
Starčevića treba shvatiti i kao jednu silnu manifestaciju prigušene narodne energije i kao eksploziju jedne neukroćene prirode. On ne razmišlja, ne posmatra, ne dokazuje, razum i razlog za njega malo znače; on se otima, besni, viče, preti, ide do paroksizama svoje nacionalne strasti, pada, ne retko, u jedno bolesno stanje koje bi se moglo nazivati političkom histerijom. I tada, u tim eksplozijama nemoćnog besa, on ne zna šta govori i šta čini.
U nacionalnom pogledu, naročito u pogledu odnosa prema Srbima, Starčević nije ono što izgleda. Kod Hrvata on je ono što je kod Talijana bio Macini, kod Iraca Oʼ Konel, kod Mađara Košut, kod ugarskih Srba Svetozar Miletić: izraz radikalnog, borbenog nacionalizma, ideala pune narodne slobode. On je kod Hrvata mislio ono što i njegov savremenik Svetozar Miletić kod Srba. Ono što je Miletić osećao posle ukidanje Srpske Vojvodine, a još više posle Nagodbe od 1867, ono što je on rekao u znamenitom „Tucindanskom Članku“: „Srbi, budimo sami sebi verni… budimo uvereni da će doći i naše vreme… Bog naš, koji je Crnu Goru sačuvao, koji je Srbiju posle četir stotine godina vaskrsnuo .. on je još živ, on će i nas okrepiti“, — to isto govorio je i pisao i Ante Starčević. On nije imao vere ni u češko-austrijski panslavizam, ni u pravoslavsko-rusko slavenofilstvo, no je činio neposredan apel na nacionalnu energiju. Njegova osnovna misao je: ni k Pešti, ni k Beču, no k sebi, sa verom u sebe, sa nadom u budućnost. On ne ide ni za austrijskim centralistima, ni za mađarskim konstitucionalistima, on neće Hrvatsku ni kao austrijsku provinciju ni kao mađarsku županiju, no kao slobodnu nacionalnu državu. I one koji nemaju vere u narodnu snagu i budućnost, one koji hoće da se drže jednih ili drugih gospodara, on prezrivo naziva „slavoserbima“, dvostrukim robovima (sclavus i servus); za njega oni su slabići, kukavice, pandurske duše, ono što su tada bili ustarabari u Vojvodini, dukatovci u Srbiji. Sa tim idejama integralne narodne slobode, on je nacionalni revolucionar, glorifikator Zrinjskog i Frankopana, drug rakovičkog buntovnika Kvaternika, progonjeni „nelegalni“ narodni tribun, koji je u sred ceremonijalnog i staleškog Hrvatskog Sabora uzviknuo: „Ja sam prah i olovo, i otvoreno vam kažem da će biti zlo ako nas u još veću zdvojnost doterate, jer ste već čuli od seljaka da je bolje umreti no umirati...“
Ma koliko to paradoksalno zvučalo, ipak se može reći da je Ante Starčević bio mnogo bliži Srbima no što bi se dalo suditi po njegovim antisrpskim pamfletima. On ne samo da je bio za bledo i platonsko narodno jedinstvo, nominalno i kulturno narodno jedinstvo; on je išao korak dalje, i bio u stvari za narodno ujedinjenje, bio nacionalan unitarac. On odriče ne Srbe no srpsko ime, on hoće ne da ih se otrese no da ih obuhvati, da bi narodna snaga bila nedeljena i jača, da bi se zajedničkim silama mogao davati jači otpor i moglo plodnije raditi. On napada Srbe zato što se izuzimaju i izdvajaju, što cepaju narodnu snagu, što misle da su zasebni interesi srpski i hrvatski. Ime srpsko za njega je bilo lokalno, kao dalmatinsko, bosansko, hercegovačko, koje treba zabaciti i primiti ime hrvatsko, onako kako su Bavarci, Saksonci, Prusi, napustili svoja lokalna i geografska imena, i usvojili opšte plemensko ime nemačko.
On se boji za Srbe što se tako izdvajaju, i na svoju i opštu štetu. On brine brigu što se u Banatu „rumunština na našu štetu prejako raširila“, strahuje da se tamo „naše, budi rečeno serbsko pučanstvo ne porumuni“. „Ako srpština nadalje ostane ovako osamljena, ako se Srbi ne zauzmu za hrvatštinu, ter se uz nju ne okrepe, za kakovih sto godina slušati će se u Beogradu onaj isti jezik, koji se danas sluša u Bukureštu“. Kao i u mnogim drugim prilikama, i tu je Starčević bio rđav prorok, ali iz ovakvih izjava vidi se kako je njegovo duboko unitarno nacionalno osećanje bilo jače od njegovih lažnih „naučnih“ filoloških i istorijskih teorija o Srbima.
Njegovo interesovanje za Srbiju pokazuje se naročito u zanimljivom članku Kneževina Serbia (1871). Ovaj istrebitelj Srba osuđuje Rusiju što je 1812. godine „žertvovala Turskoj Serbiju, jer pokret puka bjaše u franceskom duhu“. Kao organizator Hrvatske, on visoko ceni jednog od glavnih organizatora Srbije, Kneza Miloša, koga naziva „velikim“, i veli: „da bude Miloš živio tri tisuće godinah nazad, njega bi haran narod bio među polubogove namestio...“. On isto tako ceni celu onu jaku generaciju srbijansku koja je položila osnov današnjoj Srbiji: „nikada dostojniji vladar nije imao vrednije pomagače...“ On ne mari mnogo za Kneza Mihaila, jer su se „tuđinci mešali u njegovo vladanje“. O današnjem vladaocu Srbije on je tada pisao: „Čujemo da je Knez Karađorđević svojega sina odgojio kako valja za naslednika na prestolje. Ako je to istina, on je time preveliku zaslugu stekao za svoju domovinu: dobro odgojen vladar, veliko je dobročinstvo po narod“. U svome antigermanizmu, on se i u Srbiji kao i u Hrvatskoj bori protiv „švapskog prosvetljenja“, i preporučuje: „Ni Serbijancem drugo ne ostaje nego da se primu franceskoga ili engleskoga prosvetljenja, i da se okane barbarstva, nosilo ono krinku koju mu drago“. I kao Svetozar Marković u isto doba, kao da je čitao njegove članke, on piše protiv „beamterije“ i „birokokratije“ u Srbiji: „U Serbiji ne malo sav prihod troši se nerazmerno na same visoke beamtere. Sve se troši na ljude, ništa na zemlju, ništa na narod“.
Kada se uđe u suštinu ideja Ante Starčevića, kada se odbace njegovi histerični ispadi u polemikama gde je gubio osećanje stvari i smisao reči, on sasvim drugači izilazi. Pisac političkih pamfleta Imena Serb i Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj u stvari nije odricao Srbe no ih je obuhvatio u hrvatskom imenu; kao i drugi, i on je za narodno jedinstvo, samo je hteo da to bude pod jednim imenom hrvatskim. Njegova je greška što je odveć bio čovek predubeđenja i odricanja, što je zatvarao oči pred činjenicama i preskakao preko stvarnosti, i samo je tako mogao doći na apsurdnu i nesrećnu ideju da vrši delo narodnog ujedinjenja odričući Srbe! Ali pored svega toga, Velika Hrvatska Anta Starčevića u stvari je isto što i Velika Srbija naših patriota. Razlika je formalna, samo u imenu.
Izvor
[uredi]Srpski književni glasnik, 1. februar 1912. Knjiga XXVIII, Broj 3. Str. 212—216.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.
|