Ante Starčević/II
Ante Starčević nije bio ni najmanje „diplomat“, i nije govorio da sakrije svoje misli, no da otvoreno, bezobzirno, često i brutalno kaže celu svoju misao. Pri ispitivanju i izlaganju njegovih ideja ne može biti nedoumice i zabuna. Kod njega se lako i jasno vidi šta hoće, ili upravo šta neće.
Jer, on je u prvom redu bio negativan duh, „odricatelj“, rušitelj. U celom njegovom političkom radu jače je i važnije ono što nije hteo nego ono što je hteo. On je negator na svima linijama, u svima pravcima, i prema Austriji, i prema Mađarima, i prema Slovenstvu, i katoličkom i pravoslavnom Slovenstvu, i prema Srbima, i prema svim onim Hrvatima koji neće da uđu u njegovu logiku, u njegove mržnje i odricanja.
Mađare ne mari nikako, i cela njegova borba uperena je protiv mađarske dominacije nad Hrvatskom. Ali mnogo više no Mađare on prezire Nemce, i njegovo političko antiaustrijanstvo u prvom redu je kulturno antigermanstvo. Pravu evropsku civilizaciju u njegovim očima predstavljaju Englezi i Francuzi, dok Nemce broji među „najneznatnije narode“, tvrdi da oni „nisu pomogli nikomu, ni samim sebi“, i izjavljuje da bi više voleo „buhe lovitʼ nego li učiti se iz nemačkog knjištva“. „Samo glupa i potlačena naroda hvata se švabsko barbarstvo. Svi narodi na Istoku Europe glupi su kroz švabštinu, potlačeni kroz švabštinu“. On je zapamtio težak bečki apsolutizam pedesetih godina, i tvrdi da je „glavni neprijatelj: Nemac". U ovom listu, koji ide u austro-ugarsku monarhiju, iz lako pojmljivih razloga, ne može se navesti sve ono što je Starčević govorio i pisao protiv „kukavne Austrije“ i „sužanstva austrijanskog“. Ono što je on još 1869. pisao u članku Turska, njegova dalekovida, gotovo proročka predskazivanja o sudbini Bosne i Hercegovine, nije ništa manje antiaustrijsko i plahovito no ono što su pisali beogradski listovi 1908. godine, prilikom Aneksije.
Bilo bi prirodno pomisliti da se ovaj veliki antiustrijanac, koji objavljuje rat i Nemcima i Mađarima, okreće ka Slovenstvu, i da, onako kao ljudi iz 1848, veruje u slovensku solidarnost, u „slavjansku misao“, ili da u ilirskim idejama, kojima se u mladosti zagrevao, pomišlja na stvaranje jednog jugoslovenskog bloka, ili, u krajnjem slučaju, na srpsko-hrvatsko narodno jedinstvo. Kao negator Starčević je apsolutan, bez ograničenja, bez apelate: slovenska misao, ilirstvo, jugoslovenska idija, narodna politička srpsko-hrvatska nije imala ogorčenijeg protivnika od njega. Ovaj nekadašnji ilirac, „Slavjanin“ i pesnik „majke Slavije velike“ iz 1848. ne samo da odriče slovensku misao kao političku ideju, no ide pravo do nerazumljivog i grubog preziranja Slovenstva u opšte, Slovena kao rase. Slovenstvo, slovenska uzajamnost, to su za njega, koji je inače više no iko verovao u reči, i čija je sva politika verbalistička i sentimentalna „prazne reče“, „sanjarije bez svakoga sadržaja“, bez „temelja u prošlosti“, bez „razloga u sadašnjosti“, bez „izgleda u budućnosti“, jednom rečju: „ludovanje“. On dokazuje, onako kako se takve apsurdne stvari mogu dokazivati, da između Hrvata, Čeha, Poljaka, Rusa, Bugara, nema nikakvog jedinstva, ni krvnog, ni narodnog, ni jezičnog! On je odsudan kao svi fanatici i ljudi u lažnim idejama: „Ne ima povestničnog dokaza, ni spomenika, ni traga, da su Slavjani bili jedno telo, jedan narod, jedna osoba, budi po krvi, budi po jeziku, budi po državi, ili da su imali budi kakav narodan jezik, budi kakvo narodno ime“... „Slavenstvo je čedo Austrije, ova ga je rodila i odgajila, da se Poljaci, Hrvati i Česi, puste u sanjarije, prepustiv svoja prava i svoju osobenost“... U svojoj zaslepljenosti Starčević prima najružnije tumačenje reči Slovenin, ono koje su dali germanski „naučenjaci“ i mađarski šovinisti kada su Slovene proglašavali za nižu rasu. Za Starčevića Slovenin je „općenita europejska riječ za naznačiti sužnja“. Slovenstvo je „oruđe sužanstva“, a slovenska ideja je izdaja slobode, neprijatelj civilizacije. „Mislite li vi da se proti toj gerdobi ne bude složiti sve što je krepostno, sve što je božje? Pak ako bi ona barbarstvo nadvladalo, mislite li da će njegovo dobitje dulje trajati nego li je trajalo ono Vandalah i drugih, mnogo plemenitijih, mnogo veličanstvenijih barbarah?“.
Još gore kod Starčevića prolaze Srbi. Ono što nisu mogli učiniti Turci za četiri stotina godina sečama, vešanjima, nabadanjima na kolac. Starčević vrši jednim potezom pera. On Srbe davi u svojoj mastionici. Za njega prosto na prosto Srbi ne postoje. Ime Srbin, u svojoj šaljivoj filologiji, on izvodi od reči svrabež ili od rob (servus): tο ime označavalo je ili stalež robova, ili, valjda, neku vrstu čergarskih plemena koja su patila od svrabeža, od šuge. Ostaje nam do volje koje ćemo tumačenje da primimo: nous nʼavons que lʼembarras du choix!
Pitanje o Srbima on rešava u jednoj raspravi čiji naslov kaže sadržaj: Pasmina Slavoserbska u Hervatskoj. Srbi su samo jedan geografski pojam, srpska istorija ne postoji, srpski jezik je jedna varalička izmišljotina. Srpstvo su u novije doba, radi svojih ciljeva, stvorile Rusija i Austrija. Ono što se do sada obično smatralo za srpsko u stvari je ukradeno od Hrvata; sve što je dobro kod Srba to je samo hrvatsko. Starčević govori ozbiljno o „prejasnoj hrvatskoj dinastiji Nemanićah, koji kroz vekove kao kralji vladahu istočno-severnih pokrajinah Hervatske...“ Sveti Sava je „istočnu crkvu hervatsku odcepio od patrijarke carigradskog“. Na Kosovu se „Miloš Kobilić pokaza Hervatom“ Na Kosovu je 1389. godine bilo svega, i „Hervatah“, i „Bulgarah“, i „Rumunjah“, i „Škipetarah“, (koje je vodio Đurađ Kastriotić!), samo ne Srba. Knez Lazar je „pohervaćenik, nu po svoj prilici nečiste krvi“; Arsenije III Crnojević, koji je bio „patrijarka u Turskoj Hervatskoj“, jeste iz „viđene obitelji hervatske“. Što je dobro kod Srba, to je „hervatsko“. Srbi nemaju ničega svoga: „kroz osam vekovah što nam knjištvo teče, nejma ni traga o serbskoj narodnosti, nejma serbskog knjištva, ni serbske narodne povesti“!
Oni što se danas zovu Srbima to su pohrvaćeni Vlasi Arbanasi i Cigani, prašina od raznih narodnosti, balkanska fukara, „nečisti puk“, „nečista pasmina“. Arsenije ІІІ Crnojević, na kraju XVII veka, sa sobom je „dovabio“ u Austriju tu „tuđu pasminu“, i ona je „za dvanaest godina [tačno za dvanaest godina!] naučila hervatski“. „Pasmina se danas prilično pohervatila u ovoj Hervatskoj. U hervatskih pokrajinah Turske ponešto natuca hervatski, drugde turski, bulgarski, rumunski, gerčki. Ni u Kneževini Srbiji, ni po Ungariji još se nije naučila pravo hervatski...“ I trebalo bi čitave strane navoditi o slepilu ovog izbezumljenog šovinista, koji je bacio istoriju pod noge, stvarnost odgurnuo kao da ne postoji, buncao kao u nekoj groznici, i brisao sa lica zemlje celu jednu staru i krepku rasu, koja je imala pod srpskim imenom nekoliko vekova državne slobode i znatne istorije, koja je manifestovala svoj život nizom ustanaka, koja je stvorila dve nacionalne države, sačuvala naš naj čistiji jezik i najbolju narodnu poeziju. Starčević za sve to neće da zna. Srbi mu smetaju u njegovom političkom sistemu, on ih na prosto ukida, i nad njima vrši vartolomejsku seču, na hartiji, srećom. Ali žalosno je pomisliti da je jedan sin našega naroda, potomak hercegovačkih Starčevića, sin jedne pravoslavne Srpkinje, mogao da piše onakve gnusobe o Srbima! I kakva je to aberacija mogla biti kod njega kada je sa očevidnim uživanjem ovako pričao martirologiju srpskoga na roda: „oko 1434. zarobiše Turci pasmine 50.000 komadah“; „vešala za onu pasminu bijahu najstrahovitija versta smerti. Bilo da Hervati nisu to znali, bilo da ih je znao gnev preuzneti, oni nisu krivce vešali: Senjani u Perušiću nabiše ih na ražanj, pa ih ispekoše...“
U isto doba, dok tako kanibalski govori o Srbima, on je, dosledan u svome slepilu, oduševljen za Tursku kao kulturnu državu, i za Turke koji su u njegovim očima tako prosvećeni „da možda samo iza Francuzah i Englezah zaostaju“. On, liberalac i narodni čovek, koji se iskreno zgražao nad seljačkom bedom u Granici, nalazi da je hrišćanski seljak, i pravoslavni i katolički, u Bosni i Hercegovini, ogrezao u „nepoštenju, neverju i bezdušju“, da je to u opšte „pokvaren, izrođen puk“. U isto doba on veliča feodalne gospodare u Bosni i Hercegovini, begove i age, „najčistije hervatske kervi“. Samo iz mržnje prema Srbima, on je pun nežnosti prema Bugarima, i, kratkovid kao što je bio, on će zapljeskati njihovoj pobedi na Slivnici.
Ali, radi istine, treba pominjati, da ta njegova politička zaslepljenost i svirepost na hartiji nije bilo samo prema Srbima. On nije mnogo pravedniji i nežniji bio ni prema onim Hrvatima čiji je sav zločin bio da nisu delili njegove ideje. On je proklamovao da „najpogibeljniji neprijatelji Hervatske nisu ni Mađari, ni Nemci, nego sami Hervati“; on je svoje političke protivnike Hrvate nazivao: „izdajnici Hervatske“ „lupeži“, „paščad“, „smradna živina“. Niko gore od njega nije pisao o prvim ljudima nove Hrvatske, o Jelačić, Štrosmajeru, Račkom; za Ivana Mažuranića je govorio da koliko je puta dahnuo, toliko je puta vešala zaslužio.
Antiaustrijanac, antimađar, antislovenin, antisrbin, ne protivnik no krvnik i samim Hrvatima koji nisu bili njegovih nazora, sa kome je Starčević mislio da radi, sa kim i kako da stvara veliku i slobodnu Hrvatsku? Teško je za misliti išta nerealnije i nepolitičnije no što su pozitivne političke ideje Anta Starčevića. On je u punoj nacionalnoj megalomaniji, toliko da prema njemu naši romantičarski zanesenjaci šezdesetih godina izgledaju vedre glave i trezveni duhovi. Hrvati su prvi narod na svetu, izabrani narod, kao Mojsijevi Jevreji u Starom Zavetu. „Nijedan danas živući narod Europe nejma u svojoj prošlosti veće veličanstvo nego li narod hervatski“. Oni su spasli evropsku civilizaciju od Turaka, i od tada je „Europi poznata desnica Hervatah“. Hrvati su oslobodili Ugarsku, a Austriju učinili velikom. Blago onom uz koga su oni; teško onom protiv koga oni budu! Ko je pobedio Austriju 1859. na Solferinu i Mađenti? Ni Francuzi ni Talijani. „Držanje Hervatah odlučilo je posledak rata“.
Kako će danas Hrvati da izvojuju svoju slobodu i ujedinje? Svaki drugi takvom pitanju pristupio bi krajnje oprezno. Hrvatskim imenom — računajući čak sve katolike u Hrvate — krsti se samo jedna trećina celog našeg naroda; u Hrvatskoj ih nema više od 60%; ukupan broj njihov, pre četrdeset godina, kada je Starčević budan snevao, nije bio veći od dva miliona. Kako će ta šaka potlačenog naroda da izvrši svoje ujedinjenje, a u isti mah protivu Nemaca, Mađara, Turaka, bez pomoći Srba, dve trećine celoga plemena, i bez oslonca na Slovenstvo? Da li se Starčević nada na zapadnu, liberalnu Evropu, da za Hrvate steče one simpatije koje su imali Talijani, Poljaci i Mađari? On suvereno prezire činjenice, brojevi za njega nemaju nikakva značaja, za njega hteti znači moći, reći znači učiniti. On ukazuje na stare Grke koji su se borili protiv silnih Persijanaca, Holanđane koji su tukli Špance, na Švede pod Karlom HІІ, i kao ideal ističe mikroskopske i operetske „slobodne“ državica Sen Marino i Lihtenštajn! Hrvati su sami sebi sasvim dovoljni. Kao što su talijanski rodoljubi u doba Risorgimento govorili „Italija će raditi za sebe“, tako će Hrvatska raditi za sebe. „Bog i Hrvati“ kako veli mistična deviza Starčevićevih vernika.
Sve to što Starčević obećava svojim vernicima više je jedna nacionalna religija no jedna politička doktrina, a naj manje je praktičan program jedne političke stranke. U svemu tom ima patriotskog misticizma, nacionalnog mesijanizma, istorijskog fatalizma, tamne nade u neke međunarodne kataklizme, naivnog politiziranja malovaroških političara, penzionisanih oficira i ratobornih rentjera, duboko posvećenih u tajne dvorove i kabineta, koji znaju sve evropske „konštelacije“. Ali ima kod Starčevića i nečega višeg i boljeg: ima nacionalne energije i idealizma bez čega malim i nesrećnim narodima nema života; ima duboke vere u snagu narodnog nagona samoodržanja i otpora; ima onog spasonosnog računanja na samog sebe, po onoj staroj istini da je narod kao i pojedinac kovač svoje sreće, po onom što je jedan moderni mislilac drugače rekao: „Pomozi se sam, jer ti Bog neće pomoći“.
Izvor
[uredi]Srpski književni glasnik, 16. januar 1912. Knjiga XXVIII, Broj 2. Str. 136—141.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.
|