Ante Starčević/I
Porodica Starčevića, po tradiciji, izgleda da je poreklom iz Hercegovine, ali se poodavno doselila u Liku. U zaseoku Žitniku, kod Gospića, od oca seljaka, Jakova, i matere Milice, po rodu Bodanove i pravoslavne Srpkinje, rodio se 23. maja 1823. godine Ante Starčević. Osnovnu školu svršio je u Klancu, i kao dete uzeo ga stric župnik Šime Starčević za svoga đaka. 1839. posla ga stric u Zagreb, da uči gimnaziju i sprema se za sveštenika. Mladi „Valah“, kako su ga profesori kajkavci zvali, pored nepovoljnih materijalnih prilika, brzo je napredovao. Štura znanja starinske klasične gimnazije ne zadovoljavaju ga, njegov živi duh traži sam sebi rane, i mladi Starčević žudno čita sve što mu do ruku dođe. „Ja čitam, veli on u svojim uspomenama, učim se na pamet sve ilirske spise svom žestinom zanesena mladića“.
Gimnaziju je svršio 1844. U ono još feodalno doba u Hrvatskoj dete iz naroda moglo je ići samo u sveštenike, i Starčević bi prinuđen da uđe u bogosloviju. U Pešti se tada sticala viša bogoslovska znanja, i pripremali daroviti mladići za veće duhovne činove. U Peštanskom Sjemeništu (bogosloviji) ostao je Starčević tri godine, ali sem teologije on uči filozofiju i istoriju, i počinje se interesovati politikom, koja će ostati glavna strast njegovog života.
Dođe Revolucija od 1848, koja je iz temelja potresla staru Ugarsku. Bogoslovija u Pešti se zatvara, i Starčević, nedovršiv je, napušta je, da se nikad više u nju ne vrati. Njega politika vuče k sebi. Starčević je i ranije bio u ilirskim idejama. Kada je 1845. ban Haler u Zagrebu naredio da vojska puca u narod, i kada je palo 13 mrtvih i 27 ranjenih. Starčević je jedva glavu spasao. On poznaje sve glavne ljude ilirske: Ljudevita Gaja, Dimitrija Demetra, oba Mažuranića, Ivana i Anta, Ivana Kukuljevića. On peva, pod potpisom A. V. Rastevčić, po ilirskim listovima, u čistom jeziku i u patriotskom nadahnuću, uspomene starih Iliraca, „veliku Slaviju“ i „slavsku lipu“. On piše i ljubavne stihove, podražavajući dubrovačke trubadure „ljuvenih“ pesama. On 1848. veliča bana Jelačića, uveren da će se obnoviti stara hrvatska država. Inače, njega, kao i mnogih naših „rodoljubaca“ iz 1848, nema na bojnom polju.
1848, u Klancu, on je video jednu stvar koja ga je nagnala na razmišljanje i izazvala ceo jedan preokret u njegovom mišljenju. Na „proštenju“ vide on visoka, zdrava, silna graničara, kome su obe ruke bile odsečene do lakata. Nesrećnik je graničarima bio pisao tužbe na zloupotrebe vlasti; čuvši za to, vojna ga vlast pozove u Karlovac, i na gene ralovu zapovest odseku mu levu ruku do lakata. Graničar se nije umirio, i dalje je pisao tužbe na nepravednu i osionu gospodu. I vlasti mu tada odsekoše i drugu ruku, da nikad pero ne uzme više. Od toga događaja Starčević, dotle lojalan pesnik dinastičnih himna, iz osnova menja svoja mišljenja.
1848. trebao je da primi sveštenički čin. Kao i njegova dinastičnost, tako se i njegova vera bila oladila. Iskren duh, on nije hteo varati ni sebe ni druge. On skida sa sebe crno kliričko odelo, i ide u Zagreb. Tu bi izabran za profesora filozofije i istorije na pravnoj akademiji. Potvrđenje izbora u poslednjem času osujetio je njegov negdašnji biskup Ožegović, koji mu nije hteo oprostiti neverstvo prema Crkvi. Biskup javi u Beč „da takav čovjek bi bio pogibeljan za interese države na takovoj stolici“. I na mesto Starčevića bude postavljen jedan Čeh, koji ništa nije učio, i koji nije znao hrvatski.
Starčević tada ide u advokatsku kancelariju jednoga prijatelja u kojoj će provesti teške godine bečkog apsolu tizma. To je bilo doba kada su se narodni jezik i duh surovo progonili, kada su žandari hapsili guslare po Slavoniji i streljali svakoga koji im se podrugljivo nasmejao, kada su državni činovnici ponemčavali svoja imena, kada je Samobor postao Sanaburg, Lepoglava Schönhaupt, a Belika Gorica Grossgörz in Turnpuleru. U tom dobu Starčević ne pokazuje neku osobitu građansku hrabrost. On tada piše „Rečeslovicu“ hrvatskog jezika, prevodi Anakreona, i u zvaničnom listu piše protivu — Srba! To je sve njegova politička aktivnost za vreme apsolutizma.
1860, kao i u celoj austrijskoj monarhiji, dođe do ustavne promene i u Hrvatskoj. Starčević se javlja u narodnom listu „Pozoru“, i 1861. postoji veliki beležnik županije riječke. Na tom mestu on se ističe kao pravnik i narodni čovek, i skreće pažnju na sebe. On je čistih ruku u sredini koja nije mogla da shvati da činovnik može biti nepodmitljiv; on, i sam čovek iz naroda, pristupačan je narodu, bez plemićske oholosti i birokratske nadmenosti. U okviru županijskih poslova on hoće da vodi višu politiku: Njegova ambicija je ne da otaljava mala tekuća administrativna pitanja, no da rešava veliko državnopravno pitanje hrvatsko, pitanje njenih osnovnih odnosa sa Austrijom i sa Mađarima. Državnopravne predstavke županije riječke su njegova dela, i u njima je on izlagao svoje shvatanje nezavisne hrvatske politike. U nje govim očima Hrvatska je nezavisna zemlja, koja je u prošlosti od dobre volje ušla u personalnu uniju sa Austrijom; austrijski car ima se u Zagrebu krunisati za hrvatskog kralja, kralja ako ne Velike, a ono bar Veće Hrvatske, i u Zagrebu položiti zakletvu na hrvatski ustav.
1861. Starčević je ušao u Sabor kao zastupnik izbornog sreza Hreljin-Grobnik. Na tom svom Saboru, kao i Srbi na Blagoveštenskom Saboru u Karlovcima, Hrvati se lelujaju: hoće li prići Beču ili Pešti, koji su još u zavadi, ali i na putu da se mire na račun trećih. U Hrvatskoj Mažuranić, Štrosmajer, Rački, kao i većina sveštenstva, naginju Beču; grof Janković s većinom plemstva naginje Pešti. Između te dve struje, Starčević i Kvaternik izilazi sa nečim trećim i novim: ni k Beču ni k Pešti, no za nezavisnu i celokupnu, slobodnu Hrvatsku. Legitimistički, u tradicijama srednjevekovnih jurista, Starčević razvija svoju osnovnu misao „historičkog državnog prava Hrvatske“. Na Saboru on se vidi i čuje, i zauzima jedno od prvih mesta među hrvatskim političarima. On je u toliko odsečniji i radikalniji što je gotovo sam, što njegove reči vezuju samo njega, i što ne nosi nikakvu odgovornost za stvari koje se dešavaju.
1861. on je jedan od vođa „Nekavaca“, onih hrvatskih političara koji neće sa Austrijom druge veze do personalne unije. Slobodan, odrešit, nasrtljiv kada je trebalo, on smeta. Trebalo ga je sklanjati. 1862. bi stavljen pod istragu zbog jednog političkog govora kojim je hteo „razdražiti na preziranje i mržnju protiv načinu vladanja i upravi državnoj...“ On odmah bude razrešen od službe, i 1863. izveden pred sud u Zagreb. Sud ima obzira prema njemu, i osuđuje ga na mesec dana zatvora. Ali taj mesec izdržao je u okovima. Izišav iz zatvora, on uporno produžuje raniji rad. I dalje on odvraća Hrvate i od Beča i od Pešte, i bori se na dva fronta, i protiv autrofilskih centralista i protiv mađarskih ustavovaca. On se živo dopisuje sa svojim borbenim drugom Kvaternikom, koji, u izgnanstvu iz domovine, komplotira sa Garibaldijem, Košutom i poljskom emigracijom, pokušava da dođe u dodir sa francuskim i talijanskim ministrima, živo radi da naprednu Evropu zainteresuje za stvar Hrvatske.
1865, Starčević je u Zagrebu izabran ponovo u Sabor. On se buni, govori, protestuje, ali uvek u manjini, bez praktičnih uspeha, smatran za nepolitičku glavu i egzaltiranog čoveka. Ljudi se oko njega ipak malo po malo skupljaju. 1868 uspeva da dođe do jednog svog glasila, „Hrvata“, ali stupce lista ispunjava gotovo samo on i Kvaternik. List je bio kratkog veka, i 1869. je prestao izilaziti. Mesto njega došla je 1870. „Hrvatska“, koja je izilazila do znamenite Rakovičke Bune.
Mistik i revolucionar, kao prvi radnici na oslobođenju Italije, Karbonari, Kvaternik se rešio da od reči priđe ka delu, da otpočne delo nacionalne revolucije u Hrvatskoj. Starčević ne hte ulaziti u taj opasan posao, i Kvaternik sam ode u Granicu, koja mu se činila najzgodnije polje rada. On misli da je stvar zrela, i računa na sigurnu pomoć Srbije. U Rakovici pobuni graničare, obrazuje na rodnu vladu, za glavnog zapovednika ustanika vojske postavi isluženog stražmeštra Rada Ćujića. Zvona staše udarati na katoličkim i na pravoslavnim crkvama; narod se diže. Ali Buna bi u krvi ugušena u samom početku. Bojska stiže, Kvatarnik i nekoliko glavnih ljudi poginuše na mestu sukoba, 12 ustaša beše streljani, znatan, ali nepoznat broj povešani. Starčević bude noću u Zagrebu zatvoren. Pušten na slobodu, on se povlači u Jasku, i pod policijskim nadzorom jedva može da radi na publicističkim poslovima. On je oglašen za veleizdajnika; njegova stranka u početku stvaranja je ugušena.
Tek 1878. njegovi prijatelji počinju opet dizati glavu, i tome novom pokretu staje na čelo Erazmo Barčić i ljudi prvoga reda kao Tuškan, Hinković. Na Sušaku se kreće „Sloboda“, Starčević biva izabran za poslanika na dva mesta, i sa još četiri druga ponovo ulazi u Sabor. Od tada nastaje preokret u korist njegovih ideja. Universitetska omla dina u Zagrebu počeše se skupljati oko njega; 1879. na skupštinu njegove stranke u Bakru stiče se 3000 ljudi, gde Dr. Hinković uz klicanje naroda govori da je u Starčeviću vaskrsao duh Zrinskoga i Frankopana, narodnih mučenika. Stranka prava je stvorena; ona se jako oseća i u Saboru, i u književnosti, i među omladinom, svuda u borbi.
Od 1878. do 1887. Starčević u Saboru nastavlja svoj ranije započeti rad. U nacrtima adresa, u parlamentarnim govorima, u novinarskim člancima, on uporno ponavlja i razvija one iste misli koje je iskazao u predstavci riječke županije. Ali on je više državnopravni teoretičar i ideolog Stranke no njen vođ i upravljač. On je umeo da privuče, ali nije u stanju da vodi. Sukobi, načelna i lična razmimoilaženja, istupi iz stranke, rascepi — sve to kazuje da je stranka bila odveć heterogena i da nije bila dobro vođena. Starčević postaje jedna dekorativna ličnost, „Stari“, patrijarh legendarni heroj Stranke, kome se diže ceo kult. Ali rastrzana Stranka, više negativna no pozitivna, sklopljena od ljudi koje su samo zajedničke mržnje sjedinile, ne pokazuje mnogo života i napretka. Napredniji elementi se odvajajy, mlađi naraštaji, koji ulaze u moderne ideje, idu na drugu stranu. U teškim prilikama po Stranku, na čijem stvaranju je radio nekih trideset i pet godina, Starčević umire u Zagrebu, noću između 27. i 28. februara 1895. godine.
To je, u najkrupnijim potezima, život ovoga čoveka, koji je u političkom životu Hrvatske ostavio toliko traga za sobom. I Starčević kao originalna i jaka ličnost, i kao političar, i njegove ideje, koje ipak više vrede od njenih današnjih pristalica, i ova oveća knjiga koju je „Starom“ posvetio pobožni Starčevićanac don Kerubin Šegvić — sve to zaslužuje da se iz bliza vidi i da se i kod nas zna.
Izvor
[uredi]Srpski književni glasnik, 1. januar 1912. Knjiga XXVIII, Broj 1. Str. 56—61.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.
|