Ako srušite pakt, knez će pasti u provaliju, ali i mi svi i vi zajedno sa njim!
| Ako srušite pakt, knez će pasti u provaliju, ali i mi svi i vi zajedno sa njim! (1941) Pisac: Dimitrije Ljotić |
U oči samog puča, 26. marta u veče, D. Ljotić upućuje iz skloništa poslednju opomenu
U nastavku dosad objavljenih pisama i dokumenata koji otkrivaju konsekventnu neumornu akciju D. Ljotića da država ne bude uvučena u rat, danas donosimo našim čitaocima donje redove. Naš urednik vodio je juče razgovor sa g. Ljotićem o njegovom Biltenu koji je izašao u 58 brojeva za godinu i po dana — od marta 1939. do oktobra 1940. — kao i o poslednjim apelima koje je uputio uoči samog puča uticajnim faktorima. U ovom apelu, pored danas objavljenih redova u našem listu, nalaze se i mesta koja predviđaju kako će se posle obaranja Pakta razvijati događaji i kako će Jugoslavija doživeti rasulo i slom. I sa tim mestima biće upoznata javnost.
Zašto je režim progonio i zabranio Bilten?
— Bilten nije nikad ni bio odobren. To je bio organ javnog mišljenja, koji je izlazio od marta 1939. god. i čiji nijedan jedini broj nije dozvoljen. Ja sam uvek stajao na gledištu da se zakoni jedne zemlje treba da poštuju i nikad se nisam hvalio gaženjem zakona. A kad sam bio prinuđen da to ipak činim, činio sam to vedra čela, jer bi to bilo samo u slučajevima kad bi se sama vlast odmetnula od zakona s jedne strane, a s druge, iako odmetnica od zakona, zakone upotrebljavala kao busiju iza kojih je sakriveno mogla lako nas da gađa. U takvom slučaju ostati na terenu zakona značilo bi stvarno pomoći bezakonje i zato sam bio prinuđen da svesno od proleća 1937. godine prekoračim s one strane zakona da bih se protiv bezakonja vlasti mogao braniti.
Na primer: 1. marta 1937. godine vlada izdaje raspis svima policijskim i upravnim vlastima u celoj zemlji kojim se naređuje da se nama ne mogu dozvoliti nikakvi javni skupovi, konferencije i zborovi. U skladu s tom zabranom, vlasti su samo 1937. zabranile preko 400 naših zborova, pa i veliki zemaljski zbor u Smederevu 16. maja 1937. Povinuti se takvim nezakonitim zabranama, dok su te iste vlasti dozvoljavale svima ostalim političkim grupama — pa čak i komunistima — zborove, dok su nama, jednoj od četiri dozvoljene političke organizacije u zemlji, nezakonito svaki sastanak zabranjivale, značilo bi, u stvari, dozvoliti da bezakonje sakriveno iza busije zakona trijumfuje. Mi smo preko toga morali preći i zbog toga su moji politički prijatelji samo u 1938. godini osuđeni na preko 20.000 dana zatvora i preko jedan milion dinara novčane kazne.
Ili drugi primer: Mi smo raspolagali s tolikim javnim organima („Otadžbina”, „Naš Put”, „Vihor”, „Zbor”, itd.), a 1937. godine doživeli smo da svi ti organi budu ugušeni. Primiti to i ništa sa svoje strane ne učiniti da sa glas istine čuje, značilo bi dozvoliti da najgore bezakonje pobeđuje.
Zato se moralo preći preko toga. Tako se došlo do mnogih naših ilegalnih letaka i brošura, tako se došlo i do našeg Biltena.
Kakav je zadatak imao Bilten?
— Osećao sam da će kroz šest meseci, najdalje s jeseni 1939. godine, doći do novog evropskog sukoba. Taj sukob za mene nije bio običan rat. On je nosio sve znake svoje apokaliptičke prirode. Ja sam video ovaj rat kao ogromnu i strašnu dramu čitavog savremenog čovečanstva. Osećao sam da se ta drama sprečiti ne može, ali sam svom snagom hteo da sve učinim da Balkan ne bude uvučen u tu dramu, jer je to bio jedini način da naša zemlja bude spasena.
Bilten je, dakle, trebao da s jedne strane obavesti svoje čitaoce o neminovnosti strahovite drame, koja se svetu priprema, a s druge strane da pokaže čitaocima kako i na koji način će biti moguće da naša zemlja i Balkan ostanu izvan nje, i, najzad, da otkriva u konkretnoj spoljnoj i unutarnjoj politici sve opasnosti koje unutra zemlji pripremaju rasulo, a spolja je izlažu opasnosti uvlačenja u sukob evropski.
Bilten je uspevao u svom zadatku. On je stekao vrlo brzo veliki broj čitalaca. Da nisu vlasti izdale naređenja da se poštanski paketi Biltena otvaraju i kradu, Bilten bi dostigao tiražu najvećih dnevnih listova. Ali, bez obzira na broj, njegov uticaj na duhove bio je ogroman. Tvrdim da Jugoslavija ne bi uletela onako besmisleno u avanturu koja se završila kapitulacijom vojske i rasulom države posle nesrećnog 27. marta, da pre toga nije nastalo besprimerno gonjenje mojih prijatelja i mene, i na taj način sve veze bile pokidane, tako da je samim tim i Bilten, krajem oktobra prošle godine, morao da prestane izlaziti, pošto je celokupno vođstvo našeg pokreta bilo u internaciji ili u zatvoru ili u bekstvu.
U kojim je krugovima Bilten imao uticaja?
— Bilten je imao naročiti uticaj baš u vojsci. Ja sam osećao da je dvadeset godina siromaštine našeg duhovnog i idejnog života izrovalo našu vojsku, ubilo u njoj najsvetlije moralne pokretače i napravilo od oficirskog kora uglavnom uniformisane činovnike. Zato sam se trudio da Bilten što više i bolje prodre baš u vojsku i da oficirskom koru dade onu duhovnu i političku hranu, koje ga je malokrvnost našeg dvadesetogodišnjeg života bila lišila. Mi smo u tom pogledu postigli najveći uspeh. Uprkos raznih klevetničkih glasova koje su komunisti, masoni i Jevreji uporno protivu nas iznosili, Bilten je stekao vrlo veliki broj čitalaca koji su većinom postajali i njegovi prijatelji. I na osnovu poznavanja stvari mogu da kažem da Bilten nije prestao da izlazi šest meseci pred 27. mart, ne bi bilo ni nesrećnog puča od tog dana, koji se posle toga dana pretvorio u našu državnu i narodnu tragediju.
Da li nam neke konkretne činjenice o tome možete navesti?
— Mogu. Vi znate da je glavni organizator puča od 27. marta bio vazduhoplovni general Bora Mirković, glavni izvršilac puča major Živan Knežević, a ministar vojni u pučističkoj vladi armijski general Bogoljub Ilić. Eto, samo ta tri imena da uzmem, pa je dovoljno da dokažem svoju tezu. Sva trojica su bili oduševljeni čitaoci Biltena, pomagači i rasturači njegovi, ljudi koji se nisu ustručavali da javno zastupaju skoro potpuno ona gledišta koja je Bilten iznosio.
Razume se to je bilo u ono vreme dok je Bilten svakih deset dana izlazio i iznosio svojim čitaocima nove argumente za svoje stare teze, iz novih događaja kod nas i u ostalom svetu.
Pod uticajem Biltena oni su prihvatili stanovište da je našoj zemlji unutra potreban za njen unutrašnji život jak i postojan autoritativni impuls, a spolja takva politika koja će nas očuvati od ulaska u rat. Zato oni nisu krili simpatije svoje za nas, pomagali su materijalno Bilten, rasturali ga među svojim drugovima i branili nas od raznovrsnih klevetničkih napada. Međutim, kad je Bilten prestao da izlazi, kad je po tom šest meseci jevrejska, masonska i komunistička propaganda zemlju potpuno pripremila za fatalne događaje koje smo napred izneli, onda su i ova trojica oficira potpuno zaboravili svoja ranija gledišta i oprezu koju im je nalagao Bilten, pa su se primili i u našoj najžalosnijoj istoriji nesvesno odigrali uloge koju im je inostranstvo zlonamerno namenilo. Eto, zašto, dakle, ja smem da tvrdim da je gonjenje i ugušivanje Biltena došlo kao posledica sa znanjem Reditelja naše scene iz drame savremenog čovečanstva: da dok Bilten izlazi, dotle nema načina da naša zemlja učini fatalni korak koji će je odvesti rasulu i ropstvu.
Jer ako pretpostavimo da Bilten nije prestao da izlazi, onda bi morali doći do zaključka da i njegov uticaj ne bi opadao nego rastao, kao što je za sve vreme njegova izlaženja i bilo, a samim tim, uzevši u obzir napred navedene tri ličnosti, ne obzirući se na ostale mnogobrojne vrlo istaknute ličnosti u vojsci, zaključiti bi se moralo da oni, koji su u rat hteli da nas uvuku, ne bi mogli naći lica koja bi za takve ciljeve primila na sebe izvršenje onakvih uloga.
Da li ste Vi kad je Bilten bio već ugušen, a Vi primorani da živite u skloništu, preduzimali kakve akcije da objasnite položaj merodavnim faktorima?
— Samo gonjenje mojih prijatelja i mene počelo je na tako besomučan način i sa takvim ciničkim ignorisanjem zakona da je meni odmah bilo jasno već po tome da u stvari mi idemo ratu. Ovo s razloga, jer takva bezakonja kao što su se prema nama počela činiti, može samo pokriti ili rat ili revolucija, pošto nijedan organ ne bi smeo ni pomisliti da takva bezakonja čini, ako ne bi bio obezbeđen da će nastupajući rat ili revolucija sva ova bezakonja u zaborav baciti.
Otuda sam, početkom novembra uputio po jedno pismo Upravniku grada Beograda i Ministru Dvora u kojima sam ih obavestio da mi je jasna cela stvar, da je u stvari rat rešen i da se samo zato može u bezakona dela prema nama prelaziti.
Samim tim smatrao sam da je i misija Biltena završena, pošto je zadatak Biltena bio u tome da spreči rat.
Međutim, zbog otpora grčkog do rata tada nije došlo a zima i proleće 1940. i 1941. uticali su na Kneza Namesnika da politiku promeni, iznenadno i nepripremljeno, to jest da, pošto je mesecima njegova vlada dopuštala da jevrejsko-komunističko-masonska propaganda narod nesmetano upućuje u pravcu Engleske on i ta ista vlada, bez pripreme i bez obaveštenja, učine preokret u pravcu Trojnog Pakta.
Ako je kogod imao razloga da malo brani Kneza i njegovu politiku, to smo bili mi, koje je on besomučno i nepoštedno dao goniti. Ali se nije radilo o našim ličnim stvarima i zato smo, kad je pakt potpisan, iz skloništa upućivali pisma svima licima za koja smo mogli pretpostaviti da na njih imamo kakvog uticaja, ne bi li ih zaustavili u akciji koja se pripremala protivu pakta.
Tako smo 26. marta u veče izvesnoj gospodi u Beogradu pisali i preklinjali ih da ništa ne rade protivu pakta. Ovako smo im, između ostaloga, te večeri pisali:
„Jedini izlaz iz naše situacije bila je pravilna i čvrsta balkanska politika.
Ona je jedino mogla da obezbedi slobodu i mir Balkana, ali takva se politika nije mogla voditi bez želje za slogom i mirom među samim balkanskim državama. Tu politiku u našoj zemlji, na žalost, nije niko zastupao osim nas... Kad se takva politika nije vodila, onda je zemlja već bila na nizbrdici, a ta se nizbrdica završava ambisom. Na ivici ovog ambisa izraslo je drvo što se zove pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za to drvo koje se zove pakt. I sad on zajedno s nama visi nad provalijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i Knez će onda pasti u provaliju, ali i mi svi i Vi zajedno sa njim... Politička posledica toga biće rasulo države...
Prema tome ja Vas molim i preklinjem da se s Vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kad je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će s jedne strane Pakt poštovati, a s druge strane narodu ulivati poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvani...
Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti odgovornost za slom državni i narodni i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi „koji traže slavu ne kod Boga već kod ljudi”. Na završetku moram pomenuti da su sva moja predviđanja iz spoljne politike dosad bila uglavnom ispunjena, pa otud i ova moja tvrđenja valja gledati pod tim uglom...”
Nažalost, pisma su otišla, ali kocka je bila bačena. Događaji koji su za tim sledovali nisu nam dali za pravo samo u onim predviđanjima koja su davala koliko toliko herojski karakter našoj budućoj tragediji. Sve ostalo se isuviše potvrdilo...
Ovim rečima bio je završen naš razgovor sa g. Ljotićem.
R. P.[a]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.
|
Napomene
[uredi]- ↑ Ratko Parežanin (primedba priređivača)
Izvor
[uredi]- Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.