Jedva jednom
| Jedva jednom (1903) Pisac: Radoje Domanović |
Stric mi je bio učitelj u selu, a naša kuća kraj puta, odmah više škole. Tuda prolaze đaci. Zimi im popao sneg po odelu, crvene im se obrazi, uši vezane peškirima, po vunenim čarapicama se na’vatao sneg u grudvicama, stoji ponekom snežna belega na odelu, gde je pao; promiču tako kraj našeg prozora, a sneg u krupnom pramenju pada, pada, tiho, nečujno. Stric kadšto stoji na basamacima, puši, i dim iz cigare, izmešan s parom, koluta se i gubi kroz snežno pramenje. Đaci podižu svoje kape prolazeći kraj njega. Ja naslonim nos na prozor, gledam, gledam, dok se prozor ne zamagli, izbrišem, pa opet nanovo.
Leti, opet, ma’om trče tuda nizbrdicom, bele se košuljice, odskače torbica s knjigama i treska se torba na leđima, u kojoj je ’leb i zastrug sa sirom i skorupom, a strče iz nje pera od luka.
Bilo mi je tad pet godina i držao sam da nema veće sreće na svetu nego biti đak, pa dolaziti iz sela (izdaleka, kako sam to zamišljao), i nositi u torbici jelo i knjige. Pa još leti, kako je to divno ručati đački pod velikim školskim hrastom! Prostrli po zemlji torbice, pa se onda udruže po dvoje-troje oko svake torbice. Jedu, ćeretaju, pozajmljuju jedan drugom soli, ’leba, siromašnijima daju imućni komadić sira. Oni sami raspolažu, sami ostave ostatak jela u torbu, sami sve, kao veliki ljudi! Prava sreća! I plačem i molim majku da mi da torbicu i da u nju metne onako isto u zastrug sira i komad leba, a u krpicu veže soli, pa da i ja ručam s đacima. Odem tako među njih, a oni u smej. Ručamo, a i ja se trudim da kao i oni uđem u zajednicu, u iste odnose.
— Treba li kome sira, ostalo mi jedno parče — viknem i ja, kako sam to od njih slušao, i strepim da l’ će se to ozbiljno primiti. Razdam navlaš svoj ’leb, pa i ja molim da mi pozajme jedno parče, ili kradom prospem so iz krpice, pa pitam:
— Ko ima da mi pozajmi soli? …
Do srca me je bolelo kad se tome nasmeju.
Igraju se ispred škole, kradom, kad stric nije tu. I ja se pomešam među njih. Ne dadu mi nikad loptu, a ja u plač. Uteše me.
— Bežiii! … — poviču.
Ja prvi bežim i, na kraju krajeva, oplačem što mene niko ne gađa, a baš se često naročito vrzem oko onoga što gađa. Pa ipak, pored svih uvreda nisam se mogao odvojiti od đaka.
Oni se plaše da stric ne naiđe, a i ja se jednako brinem i izvirujem da me ko ne bi zatekao nemirna.
Stric ’rupi odnekud i svi uplašeno jurnu u školu i odmah za knjige, pa nadadu na glas čitati i izmešaju se najraznovrsnije rečenice iz raznih predmeta, a i ja za njima pobegnem i molim najstarijeg đaka da me ne tuži.
— Gle, otkud ovaj?! — veli stric, pa me pomiluje po glavi, a ostalima vikne:
— Ko je pravio nered?
Nastane kažnjavanje, batine, klečanje, plač, molbe: „nikad više neću!“
Mene obuze stid, poniženje. Pogled ne sme da mi se sukobi sa pogledom onih kažnjenih. Mnogo bih radije pristao da me stric izbije, da i mene računa u nešto.
Stric ode iz škole i zapreti da niko ne sme mrdnuti iz klupe, a i mene povede. Ja se iskradem, pa opet u školu. Skačem toliko da me noge zabole, dignem prašinu, lupam, šta ne činim, samo da me zapišu na tabli kao nemirna. Povukao sam, čak, jednog iz prve klupe za kosu, i on se razdra:
— Dira me! …
Najstariji đak zapisa njega što viče.
— Što mene kad me on vuče za kosu! — zaplaka onaj, pa sve suze kaplju na bukvar. Ja stao izazivački i gledam najstarijeg đaka, pa treperim od radosti što me neko tuži i strepim šta će reći redar.
— Kako on, on nije đak! — veli ovaj, a i ne pogleda me.
Ja, ponižen, iziđem pognute glave iz škole, odem u zabran i molim se bogu da što pre i ja postanem đak.
Uveče legnem tužan, brižan, i zaspim, a sanjam kako sam đak, pa već i mene kaznili da klečim. Klečim i gledam s prezrenjem kako se Duško i Jova (mlađa od mene braća; Duško rođeni, a Jova od strica) šunjaju i trče po školi, a stric im ništa ne radi. Vise im peškirići iz pantalonica, a ja, obučen kao veliki đak, i klečeći moram da učim zadatu lekciju.
Zazvoni zvonce i ja se trgnem iz sna, pa čisto skočim, kao da i ja moram u školu. Ali tu prestanu snovi, a ja uvidim da sam ono isto što i juče. Nisam ni ja đak, kao god ni Duško i Jova.
To me je jako vređalo što sam na taj način jednak s njima. Čak sam počeo i da ih se klonim. Za živu glavu ne bih se s njima zaigrao.
— ’Ajde, igrajte se vas troje dok mi dođemo iz crkve — rekla mi majka jedne nedelje. Umalo nisam zakukao na sav glas, ali sam zasuzio i naburio se. Ta, zaboga, već sam petu godinu preturio, pa s balavčićima da se igram!
— Sram te bilo, mrziš braću! — veli ona.
— Ja ne mogu s njima! — i suze me zaguše.
— Čekaj, dok te kažem ocu!
— Ocu — pomislim; kažnjava me majka, otac, strina — kao Duška i Jovu, a ne stric u školi, učitelj. Uteknem i sakrijem se gdegod iza mlekara ili koševa.
Nađu me, i majka dovede i onu dvojicu, pa ih ostavi kod mene.
Čim ona sa strinom zamakne, a ja onu dvojicu malih odjurim. Raskrive se oni i udare u dreku, te zbog toga često budem bijen.
Zbog takvih slučajeva čak ih nekako počnem mrzeti. Činilo mi se da su ta dvojičica uzrok svoj mojoj nevolji.
Na svakom koraku sam ih ismevao. Čim što kažu ja se o’sečem na njih. Ako me što pitaju, ja ljutito i nabureno odgovaram:
— Ne znate vi to!
Upisali me u školu. Uozbiljio sam se i poneo kao da sam postao član Akademije nauka, više nešto, nema poređenja, elem, dobio sam nešto od čega nema ničeg počasnijeg. Onu dvojičicu počeo sam voditi sobom i smatrao se kao njihov pokrovitelj.
U sebi kipim od nestrpljenja kada će se završiti raspust i lupiti zvono školsko, a ovamo, po ugledu na druge, starije đake, i ja jadikujem:
— Jao, još malo, pa se mora u školu! Nema više igre! …
Kad god stric prođe pored mene, i ja, tek, između ostale dece što nisu imala tu sreću da ih upišu u školu, ustanem bojažljivo, đački, i skinem kapu, pa gologlav odstojim dok on prođe.
On mi otpozdravi, i smeška se.
— Dira me! — viknu deca i izgovore ime i prezime moje a meni u duši milo, a ovamo se kao naburim i ljutim se što me tuže.
Majka mi sašila torbu, jer nisam nikako hteo pristati da dolazim kući na ručak, pošto sam istinski đak. Torba kao ostale đačke, od šarene tkanine vunene, i na njoj uprte. Kupili od Cigana zastrug, sve, sve kao i drugi. Čim ostanem sam, a ja zaprtim torbu, pošto u nju metnem sve pripreme, i ogledam se kako mi stoji.
Bliži se kraj raspustu a i nestrpljenje moje sve veće.
Uoči polaska u školu otac otišao na kulašu da kupi bukvar, tablicu, pisaljku, ’artije, čitančicu, kožni jandžik, i sve ostalo što đaku treba.
— Jaoj, sutra u školu! — žalim se kao, i velim kako ću još taj poslednji dan da se izigram, pa se preturaj trči, skači, svađaj i udri s decom, pa mi milo što me majka za sva ta nedela ne kažnjava, već veli:
— A, neću ja više s tobom ratovati, od sutra ćeš ti u školu, pa da vidiš kako umire tamo! …
Nikad se blagodarniji prema majci nisam u duši osećao, a ovamo saleteh moliti da me ne tuži stricu — učitelju.
Malo-malo, pa tek zapitkujem, ili sam pogađam.
— E, sad je otac do Peskovite poljane. — Ne prođe pet minuta, a ja opet određujem dokle je stigao.
Palo veče, a ja kao na iglama. Ne znam šta ću od nestrpljenja. Dok, tek, lupi reza, ču se topot, m zarza kulaš. Skočih kao van sebe, pa jurnuh na vrata. Momak skida s kulaša bisage, a ja oblećem okolo i stadoh preturati to s leve, to s desne strane.
Jedva sam zaspao te noći od radosti i nestrpljenja.
— Ustaj! — viknu me majka izjutra.
Ja se probudio ali se ne dižem, mada osećam da bih radije, da mogu, odleteo do škole, a ovamo velim:
— Da spavam još? Spava mi se! — Hoću samo da probam da li me zaista smatraju za đaka.
— E, da spavaš, a škola? …
Htedoh majku poljubiti od radosti, ali se napravih ljut, i kao pitam:
— Jest, a Duško i Jova spavaju?
Pitam da se uverim da se zaista stvorila između mene i njih ta dugo željena razlika.
— Duško i Jova su mali, oni nisu đaci.
Osećao sam se pun dostojanstva, čitav čovek, imam dužnosti! A Duško i Jova mali. Htedo’ skočiti da ih ljubim, tako mi dođoše mili kao nikad dotle.
Iako do škole nema nekoliko koraka, ipak su mi spremili u torbi zastrug sa sirom i skorupom, luka (i ja namestio da strče pera iz torbe), komad ’leba, soli u krpici. U krpici, razume se, jer tako i drugi đaci rade.
U jandžik sam metnuo sve što mi je kupljeno. Voleo sam jandžik ali mi zbog njega nešto bilo ’ladno oko srca, jer drugi su nosili tkane torbice.
Obesio o vrat jandžik, uprtio torbu, vezao zaprte na grudima, isto baš kao i svi drugi što vezuju, poljubio oca, majku i strinu u ruku, i pošao u školu. Samo sam još žalio što i naša kuća nije negde daleko, daleko. Niko srećniji! Oni svi stali na prag, pa gledaju za mnom, Duško i Jova plaču, hoće i oni u školu, a majka viče:
— Kakvu školu!? Ne smete da smetate đake! … Vi ste mali! …
Srce mi, čini mi se, poraste od miline kad čuh tu rečenicu.
„Da smetaju đake! …“ mislim idući pun ponosa. — Razume se, oni su mali, smetali bi đake.
Ostavim torbu u ormanu đačkom, pa se izmakoh i pogledam je da l’ liči na ostale torbe. Ista onak’a samo nova, ali me uteši misao da će se i ona isprljati i ostariti.
Uđem u školu, mirno, bojažljivo; đak sam, mora se tako, skinem kapu i sednem na mesto. Okrećem se na sve strane ponosno i čisto bih očima hteo reći: „Dede, što sad ne pitate što sam došao? Došao sam, al’ sad sam istinski đak!“
Počeše me zapitkivati đaci, a ja ne odgovaram, bojim se da me ne upišu u nemirne.
Ali, sve mi neverica da sam istinski đak, da se o meni vodi računa da bi i mene redar zapisao na tabli gde upisuje nemirne kad bih i ja bio nemiran. Obuze me želja da se uverim, i istrčim iz klupe.
— Na mesto! — viknu redar. Obradova me što je prema meni promenio ton razgovora. Ja poslušam, ali to još nije dosta, nisam se uverio potpuno. Gurnem onoga do sebe.
— Ne diraj me! — dreknu onaj.
— Što se dereš kao da te dere neko?! — viknu redar i zapisa onoga što sam ga gurnuo. Zavideo sam mu. Obuze me srdžba i poniženje, te mi čisto dođe volja da redaru opalim šamar za tako drsku neobazrivost prema meni. To je već koješta! Izgledaše mi da je propala cela stvar do koje sam, kako sam tvrdo verovao, s teškom mukom došao, da se sa mnom samo šale, da nisam u stvari đak! Suze mi navreše u očima zbog tolikog poniženja, jeda i muke. Đipim iz klupe i uzeh tako trčati io školi i lupati nogama da su me svi začuđeno gledali. Stanem zadirkivati čas ovoga, čas onoga. Najzad, u tom pravednom gnevu, iscepam s jednog kraja mapu. Nekako sam je nezgodno zakačio rukom u trčanju. Redar se na to nije mogao uzdržati:
— Na mesto, jer ću te upisati!
— Nećuuuu! … — proderem se što sam mogao.
— E, onda ćeš da vidiš! — reče redar i uze kredu. Ja se pretvorih sav u pažnju. On napisa nešto, i ostali uzeše čitati: pročitaše moje ime, pa čak i prezime. To mi se dopalo, jer je već stvar ozbiljna, i uz to još: „Nemiran i skače po školi!“
Stade mi srce na mesto; osetih ponos. Gledam u tablu pun sreće što je moje, ali, zamislite, moje ime i prezime upisano.
— Moli ga neka te izbriše, moli ga, bre, da te ne bije učitelj! — savetuju me.
— Neću da ga brišem, neka ga bije kad je nemiran! — veli redar strogo, hladno, i to mi godilo.
Osetih i radost i ponos i strah, a i pade mi na um kako bi me Duško i Jova dirali što sam bio bijen. Ne mogadoh izdržati toliko smešano osećanje. Pokrih lice rukama, naslonih se na klupu, i zajecah u plaču.