Jedan monolog mladog Slepčevića
| Jedan monolog mladog Slepčevića Pisac: Vojislav Ilić |
„...Kratka smo vida“
Košutić
Podne je. Mladi Slepčević sedi u svojoj sobi i baš se ozbiljno dao u misli. Kosu je đenijalno rasturio, a za ušima ima držalje i pero.
Strašna julska žega i mori i pali,
Snuždio se listak, ne žubore vali,
I kad vetrić pirne kroz tu žegu ljutu,
Vreo prah se diže po ravnome putu
Pa se vije, kruži i sve širi biva,
I kô laki vihor u nebo se skriva.
Bože, šta da činim da sebe razgalim?
Hajde jednu lulu prvo da zapalim,
Posle ću da šaram, da duvam i brišem
I junačke pesme O slobodi pišem.
Zamisliću Ture i počeću potom
Što ću besno Ture da sravnim sa skotom.
Potom ću da viknem, nek se nebo stresa:
„Krvi, samo krvi, i još više mesa!
Ta to nije teško to je barem lako,
Namrštiću čelo, počeću ovako:
Zgrabi pero iza ušiju gladi kosu, mrda usnama i piše no brzo ostavlja pero.
Aja, to ne ide. Vrlo dobro znadem,
Privikaće ljudi da Jakšića kradem.
Aja, to ne ide... Poznato je ovo,
Treba štogod strašno, užasno i novo.
Treba zbiljskih misli i stihova grubi',
Treba pesma moja „da zaškripi zubi'“
Čitaocu da se uskoleba duša,
Pa il' da se strese, ili da se - zgnuša.
Uzme ponova pero, ostavlja ga i sasvim se ozbiljno nreda mislima.
Mora mislen čovek jako da se čudi,
Kakvo je to doba, kakvi su to ljudi?
Čudan neki ukus zavladao njima,
Svud se novost traži i odmah se prima.
Staro hrašće palo i šiblje se diže,
Ali jedva hrašću vrh korena stiže.
Čitam pesme naše. Kraljevi se ruže,
Popovi se kude, a sudije tuže;
Boli ljudske duše pevaju se svuda,
Atlanti, titani i ostala čuda.
Kud se ovo žuri, kuda ovo leti?
Kakvoj višoj celi ili višoj meti?
Kad narodom srpskim samo mržnja vlada:
Zar slaviti bratstvo, mir i „ljubav“ tada?
To se danas ište, to se danas čita,
A za grešne Turke niko i ne pita!
Il' ako se pesma i zahori stara,
To je protiv Švaba i protiv Madžara.
Svi čekaju samo da zatutnje zvona
I topovske paljbe sa Neve i Dona.
Pa dnevni žurnali... Čega nema tuna!
I narodna prava, potrebe i buna.
Pa porez, pa prirez, pa različne trice,
Da ti srce plače i crveni lice.
Moj amice slatki! Hodi k meki amo,
Sa tobom se danas ja razumem samo.
U zagrljaj tebi s nestrpljenjem hitam,
I danas i večno tebe ću da čitam.
Uzima pesme „Ugarci“, zavali se u stolicu, čita ih i zaspi.
*
Staro, srećno doba, tebe mnogi žale,
Liberalne tvoje bitke i skandale
Kad je pesnik srpski dar božanski kaljô
I nalizan često pod stolom se valjô
Kad vrlina beše ne misliti mnogo,
Kad se i Slepčević proslaviti mogô!
Gospođinci, 21. juli 1888.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 93-95, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.
|