Jedan značajan dokument

Jedan značajan dokument  (1942)  Pisac: Dimitrije Ljotić

Pismo pskovskog predsednika opštine V. M. Čerepenjkina čitaocima ruskog lista „Nove reči”:

Dragi prijatelji!

Kao što ste vi neprestano mislili o nama, tako su i naše misli bile stalno ustremljene vama, ruskim ljudima koji su otišli, ali se nisu pokorili sovjetskoj vlasti. Bili ste daleko od nas, ali mi nikada nismo bili bliži jedan drugome do u ovim godinama stradanja naše domovine.

Dopisnik „Novoga slova” zamolio me je da vam napišem o tome šta nam je u nasleđe ostavila sovjetska vlast. Ja sa zadovoljstvom ispunjavam tu molbu i pišem vam.

Užas te hvata kada u ruskoj istoriji čitaš o najezdi Tatara, o međusobicama, narodnim bedama, koje je sudbina dodeljivala ruskom narodu.

Ali kada pomisliš o tome šta su komunisti sa svojom jevrejskom internacionalom učinili u našoj otadžbini, onda vidiš da svi užasi ratova i najezdi blede pred onim košmarom koga su sobom doneli boljševici. Taj košmar — jedinstveni koji je naš narod ikada preživeo i njegove posledice moguće je izgladiti samo upornim i samopožrtvovanim radom kroz godine i godine.

Oni su potpuno srušili rusku državotvornost i lišili ruskog čoveka pojma o državotvornosti i nacionalizmu, — oni su iza sebe ostavili sivu, bezličnu masu, koja će teško moći da upravlja državom.

Oni su srušili religiju, a s njom i svaki pojam o čovečnosti, moralu, dužnosti i ljubavi prema bližnjem.

Oni su srušili porodicu kao osnovu države.

Oni su srušili privatnu privredu, koja je ljudima omogućavala zdravu utakmicu a samim tim i težnju ka usavršavanju.

Oni su uništili pojam sopstvenosti, koji je davao vrednost našem zemnom postojanju i našem radu.

Oni su srušili sve što je naš narod stvarao tokom hiljadu godina, a samog ruskog čoveka pretvorili su u — ništa.

„Ništa” — eto šta nam je sovjetska vlast ostavila za sobom. Vi pitate ima li kod nas čoveka, takvog čoveka kakvog stvara kulturna država? Na to vam ja odgovaram — ne, a ako ga ima, onda je to najveća retkost.

U kakvoj sredini je izraslo takozvano „sovjetsko pokolenje?”

Stran čitavom stanovništvu kolhoz u kome se moglo raditi samo po prinudi, strani zajednički dom, u kome si danas mogao živeti imajući osam kvadratnih metara na čoveka, a sutra biti izbačen; ljudi čije je glavno zanimanje bilo pijančenje, svađa, tužakanje i špijunaža. Eto u kakvoj su sredini oni rasli, a mi živeli. Moralni oblik komunizma: laž, pijančenje, mangupluk, intrige, tužakanja i beskičmenjaštvo. „Za nas su sva sredstva dobra ako vode postizavanju našeg cilja”, cinično su govorili oni i odatle laž u novinama, prevara u knjigama, škole slične ludnicama, suđenja, rasprave, izdaje, lenjost, neverovatne svađe najordinarnijim jezikom ljudi, žena i dece i sve to uz neprestano podvlačenje da si ti pripadnik radničke klase, da ti sve i sva možeš, naročito ako si potekao „iz naroda”, ali se pod tim nije poimao narod, već najgori ološ. Svi ti ljudi su proslavljali sovjetsku vlast; oni su dobro znali da ih u drugom režimu nije čekalo ništa drugo do robija. Oni su isplivavali na površinu i bili čvrsto uvereni, da oni, najstrašniji ološ, mogu upravljati državom ništa gore od ostalih. Oni su držali najgluplja predavanja, pročitavši nekoliko redaka iz najdosadnijih novina, oni su se uvlačili u škole, ne misleći ništa o njenim zadacima, oni su se starali da stave svoju ruku na sve životne pojave i oni su je stavljali. I danas ti ljudi zajedno sa sovjetskom vlašću brane svoje „pravo” na dalje gospodarenje našom domovinom. Oni dobro znaju da je kraj sovjetske vlasti i njihov kraj.

Dvadeset i četiri godine bogaljili su boljševici ruskog čoveka i uspeli su da ga ubogalje. Oni su ga pretvorili u „ništa”.

Eto kakvo su nasleđe za sobom ostavili boljševici.

Šta treba raditi? Treba prerađivati ljude na onaj tip koji je izradila savremena kultura, a zato su potrebni ljudi. Takvih je kod nas malo i oni su nemoćni da to učini bez pomoći spolja. Tu pomoć morate ukazati vi.

Nemačka vojska i narod zauzeti su ratom. Velika im hvala što su naš narod spasli najstrašnijeg iga. Oni fizički uništavaju boljševizam. Zar se sme od njih tražiti više? Ne. Mi smo sami dužni da se postaramo o duhovnoj likvidaciji boljševizma. I u tome ste dužni pomoći nam vi, ruski ljudi, što ste nekad ostavili svoju domovinu.

Nama su potrebne sve profesije. Inženjeri, doktori, pravnici, tehničari, agronomi, sveštenici, učitelji, administratori, službenici. Ali potrebniji od svega su nam prosto ljudi. Potreban nam je iznad svega prosto čovek. Nov, svež, energičan čovek, koji će živom rečju lečiti ubogaljenu dušu ruskih ljudi. Potrebni su nam misioneri antikomunizma. Takvim misionerima bili ste vi godinama. Kao takvi morate doći i k nama.

Put tih ljudi nije lak. Trnje, a ne cveće sagledaće oni ovde. Razvaline, a ne zemlju zateći će ovamo. Pustinju, a ne duše srešće među nama.

Eto šta vas očekuje na domu. I samo svest da pomažu svojoj braći zadržaće ih ovamo.

Za sve nas ima ovamo mesta, svi pođite u podvig. Ruski narod još nije umro, on će vaskrsnuti. On vas poziva sebi, kao svoju ljubljenu decu. Pružite mu ruku pomoći i ne samo što će vam vaš narod biti zahvalan, već će i istorija zapisati vaša imena na svojim večnim stranama.

V. M. Čerepenjkin
Predsednik opštine grada Pskova

***

Ovaj dokumenat govori ono što je „Naša borba” od uvek pisala. Eto kakva izgleda „Rusija” posle dvadeset i četiri godine jevrejsko-marksističke diktature: PUSTOŠ.

Ova diktatura je podizala industrijska preduzeća ali je rušila i ubijala čoveka, tj. ono što je najveće i jedino veliko u čoveku: dušu čovečju.

Nisu uzalud marksisti sa svojim precima, materijalistima i svojim potomcima, komunistima, udarali u podrugljivi smeh čim čuju da se govori o duši. Oni su prosto poricali da duša postoji. Iz toga su došle dve značajne posledice: prva, prema onome što ne postoji, ne moraš biti ni pažljiv. I druga, oni su prema tome što se zove duša, bili namerno svirepi do uništenja.

Obe posledice su dovele do ubijanja čoveka u čoveku, do ubijanja duše čovečije.

Hristos je rekao da nam ne vredi čitav svet zadobiti, ako dušu izgubimo. Znači da samo jedna duša ljudska vredi više od čitavog materijalnog sveta u kome se čovek kreće. A ovde, u Rusiji se ne zna broj pogubljenih duša! I pod tim ne mislimo na pobijene ljude, već na pogubljene duše, na duše ljudske u kojima je pustoš napravljena. Ostao život telesne životinje, ali čovek je umro.

Što mi ne osećamo sami svu istinitost reči Hristove, pa ne osećamo da svi materijalni svetovi ne vrede koliko jedna duša to je zato što smo i sami suviše osiromašili pa ne znamo da su to dva reda vrednosti: red materijalnog — i red duhovnog života, i ovaj drugi je beskrajno viši od onog prvog, — kao što je protozoa kad se razvija prema mrtvom kamenu.

Očajne su perspektive novog ruskog života. Čitajte, ljudi, bolno je ovo pismo pa ćete to najbolje osetiti.

Traže se sva ljudska zanimanja tamo ali prvo i uglavnom jedino čovek, jer toga nema. Ubijen je čovek u Rusiji. „Živa mu je samo koža”, „a duša mu je umrla”.

To se osećalo iz daleka. O gde je ona Rusija: ogromna, svečovečanska, Dostojevskog? Gde je ono što je dao samo HIX vek? Ko može uporediti duhovnu siromaštinu današnjeg sovjetsko-ruskog duhovnog stvaralaštva sa onim što je dao HIX vek preko Rusije Evropi? „Živa koža” ne može stvarati, a duše već nije bilo da stvara.

To treba da zna ceo srpski narod. Svi Srbi treba ovo pismo da pročitaju i da kroza nj sagledaju svu bedu sovjetskog raja u kome se četvrt stoleća mučila Rusija i ruski narod.

To treba da zna srpski narod ne samo zbog Rusije i ruskog naroda, već i zbog sebe, i naročito zbog sebe.

Onda će shvatiti kolike su grehe prema njemu učinili oni koji su ga uveravali da mu ta Sovjetija može doneti nacionalnu slobodu, a krili mu istinu da ta Sovjetija naprotiv i samu dušu naroda velikog može ubiti.

Onda će shvatiti u kakvu propast su hteli da ga uvuku njegovi usrećitelji, oni koji su mu život u Sovjetiji kao ideal iznosili, a krili mu istinu da na zemlji takvog Pakla, i u takvim džinovskim razmerama, još zaista nije bilo.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.