Ова страница је лекторисана
— 55 —
— Вјeрујте, оче Агатоне, да ми је веома жао што одмах синоћ нијесам знао за ваше велике јаде!
— А шта би ми помогао, синко! одговори он не дижући главе . . . Али, опет, хвала брату који пожали. Ко од срца пожали као да и утјеши!
— Ето то! рекох. . . Па онда треба да се и ви храбрите. Човјек је млад, а кад би били добри љекари . . .
— Он брзо извуче испод бунде своју суху руку и махну њом.
— Немојте! . . . Не вјерујем ја њима, него божјим знацима. Дани су његови одбројени. То је божја воља и грјешно је на то роптати. Сви и увијек треба да смо спремни на далеки пут, кад он позове. Наравно, наравно, да ми Је рана на срцу, али што је од бога, од бога је, него . . . и друго је још зло, за које не знаш!
— За онога млаћега сина, мислите?