Page:Симо Матавуљ - Три приповијетке.пдф/54

Извор: Викизворник
Ова страница је лекторисана

— 48 —

у једном слабом, ломном старцу! Крупне, црне очи, са изразом празнине, стојаху укочене. Иза њих је доиста пресахло благотворно врело суза, — њих је одиста толико протекло кроз оне велике зенице, толико их се сронило низ оне увеле образе, на којима су се раскокале двије нездраве црвене пјеге, да већ ни једне нема! Прогрушани брци и брада бијаху ипак очешљани. Суха му рука, на коју се наслонио, бјеше жута као восак.

Приђем ка Стевану, којему тек онда видјех широко, обријано лице, на коме се огледаше снага, здравље и мир, плаве хајдучке бркове са којима бјеху у супротности тако плаве очи, са изразом женске њежности.

Платих му пиће, а он се oбазрије на попа, па ми наздрави шапатом и изибе, рекавши: — Одох да напојим коње.

Изиђем за њим.