гарскима. Он из те литературе, на коју се редовно и позива, помиње осим зборника браће Миладинова и Верковића још и зборнике Чолакова, Качановскога и Безсонова.
Нек нам је допуштено да кажемо реч две у опште о тим зборницима „бугарских песама.“ Сви зборници песама, који су у литератури познатији и на које се обично позивају, а песме којих Бугари присвајају себи, имају једну важну и карактеристичну црту: сви су они, постанком песама, из Македоније, Старе Србије и Шоплука. Та околност, заиста, мора пасти сваком у очи да Бугари или за то што онамо песама нема, или за то што их је мало, или за то што су оне, поред тога, може бити још и другог језика и карактера – врло ретко или никакво не износе песме и народне умотворевине у опште из Бугарске, из центра њихова живља, из средине која им даје основе за њихов књижевни језик, из дунавско балканских земаља, источно од Искра и северно од јужних огранака Балкана – из околина, дакле, које су неспорне и у којима је и најчистији бугарски живаљ. А познато је да баш тако треба радити и отуда почети проучавање и изнашање народних умотворина. Зна се како је радио нпр Вук. Отуда, што је у њих са свим друкчије, долази једна забуна, једна непоузда-
