историк српски, у својој историји словенских народа, која је изашла у Бечу 1794-95. године вели: Горња Мизија, која је обухватала и Дарданију и Трибалију, добила је име Србија, а границе су јој: на северу Сава и Дунав, на југу Шар Планина и Македонија, на западу Дрина а на истоку река Цибрица. Павле Соларић, у свом земљопису који је штампан у Млецима 1804. године, даје исте границе Србији као и Рајић.[1] Вук Караџић у Даници за 1827. годину овако бележи границе Србији: „Србија граничи од севера Савом и Дунавом, од запада Дрином до Вишеграда а одатле Лимом, од југоистока Старом Планином (Hämus) која дијели Србију од Маћедоније, а од југа и југозапада тешко је за сад праву границу назначити, јер нпр. у најновијим мапама од Србије Метохија, ђе је Призрен, столица српских краљева и царева, Пећ, српска патријаршија и манастир Дечани, остаје у Арнаутској. Ако је Шара Планина с ону страну Метохије, онда је она права граница између Србије и Арнаутске.“[2]
На овом простору, који се Македонијом зове, живе данас различни народи. У њој има Грка, Цинцара, (македонских Румуна), Арбанаса и
