105
полуострв, населила најпре део Македоније око Солуна, па су после заузела северније крајеве у Илирику и Горњој Мизији. По Порфирогенитову причању излази, да су Срби своја прва насеља у Македонији напустили за то „што им се нису допала,“ па пошла к северу, и ту се код Београда задржала те преко византискога намесника у овоме граду измолили у цара нова насеља, севернија од првих, у Илирику и Мизији. Колико ово причање Константиново може опстати, то су већ критични историци оценили, а о том, у осталом, сведоче и она имена места око Солуна, Бистрице, Битоља, Костура и североисточно одатле, око Родопе, код Дупнице и Џуме на Сруми, која непобитно и данас сведоче да су многа насеља српска остала у Македонији. Што, пак, о овим јужним и југоисточним Србима није у историји више спомена остало, томе ваља тражити узорка у доласку азиских Бугара, (године 679.) који су страхом и покорењем великога дела Словена и византиске империје учинили, те се о њима у средњевековних историка за прво време више и говорило и писало. Са свим је природно да се после политичко име државе, Bulgaria, преносило и на оне делове њене, који су врло кратко време били под њеном влашћу, и у којима име државно ни-
