97
„Књижевност коју назвасмо именом Дубровачко-Далматинскога хуманизма, почела се у другој половини XV, доспела је до цвета на крају XVI, а опала је XVII века. Она се развија у далматинским приморским градовима а поглавито у Дбровнику, у ком је најбоље негована и у ком је имала највише заступника. Она се радила на три језика: на латинском, талијанском и народном. Латинским се осим осим песама писало оно што је било намењено свету и науци, народним се писала појезија на весеље и радост песницима и дружини пријатеља њихових, а талијански се мало ређе употребљавао као и латински. Ова књижевност има особит карактер, који нам ваља посебице објаснити. Она ако и јест, нарочито позније, црпла и с извора народне песме наше, опет се није из ње развила“...
„.... У најновије време је В. Јагић довољно осветлио, да су италијански следбеници Петрарке и онога правца песничкога коме је он био представник, били узор нашим песницима“... (далматинским)
„....Као да се велико чување странскога правца, размера и духа свуда било поколебало, те видимо у том поступном примицању к својему корену и П. Хекторовића
