- Истина је, хаџи-духовниче, грешно је клати се, али зар Гагићи нису први започели крв, и може ли бити брату да не освети брата? Лако је теби, ти и не знаш шта су то деца; али нама, оној ојађеној мајци, ономе брату, што пишти као соко поломљених крила!
Муњевит игуманов поглед пресече му реч. Рупић ућута. Игуман га посматраше мрким пог ледом, а у томе се погледу опажао унутарњи бол и горчина, што га распиње, али му и не да да одговори. Он је добро осећао, да је сва ова гомила занета једном истом мишљу, коју сад баш изусти Рупић, и да му је узалуд трошши речи. Само дубоко уздахну и оде из гомиле, која стајаше око њега.
- Шта ти би, Рупићу, те га расрди?
- Е, већ ми дође довде! Откако га памтим, окупио једно те једно, да се миримо, и бар да је с ким, него са оним крвницима. Јок, вала! Можете се измирити сви, али ја нећу. Зар да осрамотим оне гробове? Хеј, море, докле год човек гледа на синовљи гроб, а змија на одсечен реп, дотле им нема мира.
- Нема, Бога ми! - одговорише сељаци, махом рођаци и пријатељи покојног Станковића, а беше им доста већ и она запевка, а камоли овако оштар говор Милојева ујака Рупића.
Сељаци изађоше из гробља, па се изгубише у белини, што се стуштила и густо веје и закрива још свеже трагове пратилачких стопа.
