Хераклиде (Хераклова дјеца)

Хераклиде (Хераклова дјеца)
- Ἡρακλεῖδαι -

Написао: Еурипид
Превео: Коломан Рац

ЛИЦА:

Јолај, синовац Хераклов.
Демофонт, краљ атенски.
Алкмена, мати Хераклова.
Макарија, кћи Хераклова.
Еуристеј
Копреј, гласник Еуристејев.
Збор
Слуга Хила, сина Хераклова.
Гласник

САДРЖАЈ:

Први чин
Други чин
Трећи чин
Четврти чин
Пети чин
Шести чин

Први чин[уреди]

Храм Зеусов у Атени. Пред храмом стоји жртвеник, а до њега Јолај са синовима Херакловим. У руци им је маслинова гранчица вуницом овита.

Јолај
До ове мисли давно--давно дођох ја:
За ближњег живи човјек честит, праведан,
А ком се срце на добитак лакоми,
Тај граду од користи није, друг је лош,--
Све себи ради. То знам,--не чух од другог.
Вез рода свога држим светим, поштујем,
Те макар ја у Аргу живјет могао
На миру, са Хераклом муке највеће
Ја једин мучих, док још с нама бјеше он.
Сад на небу је, дјецу му под окриље
Ја узех, чувам, а сам требам помоћи.
Кад са свијета се отац њима престави,
Еуристеј прије свега убит, хтједе нас,
Ал` побјегосмо; града дашто неста нам,
Ал` живот оста. Скићемо се, бјегамо,
Из једног града селимо се у други.
Уз јаде друге још нам овом пакошћу
Еуристеј пакостити удостоји се:
Сазнаде л` да се гдје на свијету скрасисмо,
Гласнике шаље, тражи, гони отуд нас
I пријети, да ће Арго, град баш немален,
Зарежат на њих,--к једну срећом хвали се.
А они видећ, слаба да је моја моћ,
А дјеца та малена и без оца свог,
У страху од јачег из земље гоне нас.
С бјегунцим`--с дјецом скупа ево бјежим ја,
Са невољницим` скупа трпим невољу;
Њих издат--страх ме, рећи ће од људи тко:
„Дед, глете, откад дјеца оца немају,
Њих Јолај, рођак њихов, више не брани!“
Сва земља Хелада је затворена нам;
У сусједство смо--Маратону стигли ми,
Ко прибјегари до олтара божјега
Ту сјели тражећ помоћ. Пољем, земљом том
Два сина--кажу--Тесејева владају,
Раздијелив ждријебом. Грана су Пандиону,
Род дјеци овој, - зато сада земљи тој,
Атене славне крају, ево стигосмо.
А двоје старих вође овом бијегу су:
За ову дјецу ја се бринем бригом свом,
Алкмена опет женски пород сина свог
У храму ено чува, грли рукама,
Јер стид нас пред свијет водит младе дјевојке,
До жртвеника да н* стоје, просјаче.
А Хило с браћом, годинама старијом,
По свијету траже нама заклон, насеље,
Из земље ове ако силом баце нас.

(Спази Копреја.)

Ој дјецо, дјецо, амо! За плашт мени се
Дед ухватите! Гласник ено иде нам,--
Еуристеја је оног, што нас прогони.

(Гласнику.)

Ој скоте, погинуо ти и господар твој!
Колике ли су јаде иста уста та
I храбру оцу дјеце ове јавила!

ЈОЛАЈ, КОПРЕЈ.

Копреј
Зар сретно, мислиш, сједе на сједиште то
I савезнику у град стиже? Вараш се.
Та нема тога, тко ће бират радије
Те твоје слабе силе но Еуристеја.
Хајд`! Иди! На што та ти мука? Поћ ти је
У Арго, ондје казан--камен[1] чека те.

Јолај
Не! Божји жртвеник и земља слободна,
Гдје боравимо, бит ће помоћ добра ми.

Копреј
Зар руку ову желиш муком мучит ми?

Јолај
Ал` силом мене ље ни ове водит не`ш!

Копреј
Па видјет ћеш,--еј, нијеси у том врстан врач.

Јолај
Догод сам ја жив, никад то се неће збит!

Копреј
Хајд` с пута! Ја ћу ти их и преко воље
Сад водит, у руке Еуристеју их дат.

Јолај
Стародревне Атене стари станари,
Помоз`те! Зеуса Градског прибјегари смо,
А сила нам се чини, скврне с` гранчице,--
Срамота граду, бозима је ругло то.

(Долази збор стараца атенских, купи се народ.)

Зборовођа
Хеј, хеј! А каква стоји крика, вика то
До жртвеника? Какав јад ћеш казат сад?

Јолај
Ох, глете старца изнемомгла, по тлих се
Он пружи! Јадан ја!

Зборовођа
А чему падом тужним паде на земљу?

Јолај
Тај човјек, странци, ваше гази богове
I силом Зеусу од олтара вуче ме.

Збор
Из које земље, старче, стиже народу
Уједињеном, с четир` племена?[2]
Ил` веслом по мору
Ви пристадосте са обале еубејске?

Јолај
Ја дане, странци, на отоку не трајем,
Већ из Микене стигох вама у земљу.

Збор
А којим именом
Свијет у Микени, старче, зове те?

Јолај
Хераклова ми бојног друга--Јолаја
Ви знате ваљ`да? Име није незнано.

Збор
Знам, чуо сам и прије веће, за њ,--
Ал` чију ово дјецу--цвијетак млад
Ти руком штитиш? Каж`!

Јолај
Хераклова су, странци, дјеца, синци то,--
Ко прибјегари теби, граду стигосмо.

Збор
А која л` нужда? Савјет од града
Желите л`? Кажи ми!

Јолај
Не предај нас, одвући не дај отуд нас
У Арго све успркос бозим` твојијем!

Копреј
(показује на збор.)
Ал` ти одољет неће господару твом,
Што тобом влада, а ту тебе затече.

Збор
Ал` прибјегаре божје, странче, штоват је,
I рука силом с мјеста божјег их
Одвући не смије.
Допустит часна Правда неће то.

Копреј
Из земље гон` Еуристејеву чељад ту,
I неће рука моја силом служит се!

Збор
Грјехота граду је
Запустит странца, прибјегара свог.

Копреј
Неприлици се с пута макнут лијепо је,
На разбор бољи кад се човјек намјери.

Зборовођа
Не ваља л` краљу земље ове казат то,
А онда чинит? Земљу штоват слободну
Зар нећеш, силом бозим` странце грабит ћеш?

Копреј
А тко је земљи овој, граду овдје краљ?

Зборовођа
Демофонт, син јунака оца--Тесеја.

Копреј
Па с њиме дакле ће се о том највише
Спор, распра водит. Залуд свака друга ријеч!

(Долази Демофонт.)

Други чин[уреди]

ЈОЛАЈ, КОПРЕЈ, ДЕМОФОНТ, ЗБОР.

Зборовођа
Ал` ево он сам главом хити, долази
I његов брат Акамант,--чули свађу нам.

Демофонт
(збору.)
Кад ти нас, старче, млађе ево претече
I на клик тркну к жртвенику Зеусову,
Де реци, што ће ова стрка, толик свијет!

Зборовођа
Ко прибјегари дјеца гле Хераклова
Ту--видиш, краљу!--сједе, жртвенику се
Затекла, с њом је Јолај, вјерни очев друг.

Демофонт
Ал` што ће она крика у тој невољи?

Зборовођа
Тај ето силом водит их од огњишта
Сад хтједе, вику скриви, старцу кољено
Он пригну,--смилак мени сузу измами.

Демофонт
На хеленску он носи хаљу хеленску,
Ал` барбарске је само руке дјело то.

(Копреју.)

На теби ред је смјеста мени казат сад,
Из којег краја, земље амо приспје ти!

Копреј
Аргивац сам,--та то ми хоћеш, желиш знат.
А зашто дођох и од кога,--желим рећ.
Микене краљ Еуристеј амо шаље ме.
Да водим те ту. Много, странце, дужан сам
Да вршим, кажем к једну,--зато стигох сад.
Аргивац сам сам и Аргивце зграбит ћу.
Да--дома свог бјегунце отуд водит ћу.
Јер закон наш их ондје на смрт осуди.
Ми грађани, станари градски, смијемо
Над грађанима вршит правду, закон свој.
Ти стигли су и многом другом огњишту,
Ал` исту, као сада, зборах свагда ријеч,
I нитко се не усуди себи задат јад.
Ил` лудост какву су на теби видјели.
Те дошли, ил` у биједи својој желе те
Сад кушат, хоћеш ли ил` нећеш помоћ им.
Та надају се, ти да у свој Хелади,
Куд прођох, једин здраве нијеси памети.
Те јад ћеш, коме лијека нема, пожалит.
Де промисли ми: пустиш ли у земљи те
Ил` нама даш их водит, - што ћеш добит ти?
Ех, тако што ми од нас можеш примит сад,--
Свом граду ти ћеш нашег Арга силну власт
I снагу сву Еуристејеву прибавит.
Ал` сврнеш ли ми на цвил, јадиковке тих,
I срце ти се смекша,--копље, крешево
Ствар ријешит ће нам. Немој мислит нипошто.
Без гвожђа да ће борба ову свршит се!
Па што ћеш казат, зашто водиш с Аргом рат?
Та каква поља оте, што л` ти узе тко?
А какве браниш савезнике? За ког ћеш
Ти копат мртве, пале? Грдит ће те град.
За старца, регби жив гроб, и за дјецу ту
У бурну ако воду ступиш ногом ти.
Ал` рећ ћеш, силно добро--наду да ћеш наћ.
I до тог засад много - много треба још.
С Аргивцим`--заноси л` се душа твоја тим--
Ех слабо, кад одрасту, бој ће они бит,
I годиница силу томе треба још,
А дотле ћете пропаст. Ал` ме послушај!
Дат нећеш ништа, само мени моје дај,
Да водим, и Микена је твоја! Немој ми--
То радит знате--бират друга лошијег,
А бољег узет бјеше теби слободно!

Зборовођа
А тко ће суд изрећи ил` докучит ствар,
Обојице док ријеч он јасно не чује?

Јолај
У твојој, краљу, земљи увијек вриједи то,--
I казат и чут редом мени просто је,
А нитко неће, као другдје, прије ме
Одагнат. Нас и тога[3] ништа не веже;
Та Арго више нас се сада не тиче--
То суд нам његов скроји,--него од куће
Бјежимо. С каквим правом ко Микењане
Нас води, а из земље истјераше нас?
Тудинци смо. (Копреју.) Ил` држиш: тко је
изагнан*
Из Арга, из свијета је изгнан хеленског?
Не, из Атене није! Аргиваца њу
Страх није,--неће Хераклиде отјерат.
Та Трахин[4] није она ни град ахејски,
Одакле мимо правду ти си тјеро их.
Величајући Арго--и сад збориш то,--
А сјели до олтара и затекли се!
Јер буде л` тако, те се твоја изврши,
Не рекох више, да је Атена слободна.
Ал` знам ја тијех људи[5] значај, вољу, ћуд,--
Мријет бит ће справни. Човјек честит вољет ће
Свој живот губит но се бруком обрукат.
Град дичиш свој, ал` хвала одвећ велика
Јест мрска,--често--знам ја--сит је и он сам,
Ког хвалом превеликом тко обасипа.

(Демофонту.)

А теби желим казат, те[6] да мораш спаст,
Јер земљи овој ми на челу стојиш ти.
Да,--Питеј Пелопов је син, а Етра је
Кћи Питејева; од ње Тесеј роди се--
Твој отац. Сад ћу опет казат ових род:
Херакло бјеше Зеуса и Алкмене син,
А она кћи би Пелопова; отац твој
I отац тих ће по том братучеди бит.
Па тако, Демофонте, ти си њима род.
А што још осим рода дјеци дужан си.
То казат ћу ти. Ко друг, ко штитоноша
На броду, велим, крену једном с оцем им
Твој отац Тесеј по пас онај крвави,[7]
Из бездана--из Хада мрког изведе
Твог оца.[8] То потврдит сва ће Хелада.
I зато моле, да им љубав узвратиш,
Не предаш их, од својих не даш богова
Одвући силом нит из земље истјерат.
Срамота то је за те, к тому за град зло,
Кад силом просјаци се прибјегари, род--
Ао биједе! погледајде на њих, погледај!--
Одовуд вуку. Молим, руком дижем брст.[9]
Не крати ми се, тако т` браде нипошто
Херакла дјецу примит сад под окриље.
Род буди њима, буди њима пријатељ
Па отац, брат, господар! Све то боље је
Но доћи, пасти у руке Аргивцима.

Зборовођа
Чу, краљу, несрећу,--де на њих смилуј се!
Сад понајбоље видим, како срећа зна
Род добар пригњест. Ти од оца добра су,
Ал` невоља их грдно тишти, сатире.

Демофонт
У биједи вашој воде мене пута три,
Да ријечма ти се, Јолају, не оглушим:
Да. главно Зеус је, ком до жртвеника ти
Ту сједиш, око себе скупив младе те;
Па онда род и онај стари, давни дуг,
С ког ја штитит морам оцу за вољу;
I најзад срам,--за њ марит треба највише.
Јер допустим ли, олтар да ми странац тај
Сад плијени, држат ћу у земљи слободној
Да нијесам и од аргивског да страха ја
Те прибјегаре издах. Боље вјешат се.
Ох, камо среће, да си дошо сретнији!
Ал` ни овако не бој ми се, да ће те
Са дјецом од олтара силом кинут тко!

(Копреју.)

А ти у Арго крени, каж` Еуристеју,
На странце ове ако он се тужи што,
Суд судит ће им,--ти их никад водит не`ш!

Копреј
Ни, ако право је и ријечју побиједим?

Демофонт
Па то је право--прибјегара силом вућ?

Копреј
Срамота зар је за ме, а за тебе квар?

Демофонт
Јест, бар за мене, ако ти их грабит дам.

Копреј
А ти их тјерај, онда ћу их водит ја.[10]

Демофонт
Ех, луд си, ако се умом дижеш над бога.

Копреј
Затећи амо, мислим, рђе смију се.

Демофонт
Па свима мјесто божје једнак заклон је.

Копреј
Микењаним` се можда неће свидјет то.

Демофонт
Зар нијесам овдје приликам` господар ја?

Копреј
Не чини квара оним, ако мудар си.

Демофонт
Квар трп`те,--али газит нећу богова!

Копреј
Не желим са Аргивцим` рат да завргнеш.

Демофонт
То и ја желим, ал` тих пустит нећу ја.

Копреј
Ал` ја ћу ипак своје грабит, водит их.

Демофонт
У Арго нећеш лако опет вратит се.

Копреј
А ја ћу покушати па ћу одмах знат.

Демофонт
Јаукнут ћеш ми смјеста, машиш ли се њих!

Копреј
Гласника, тако т` бога, не дрзни се тућ!

Демофонт
Па хоћу, не опаметих се гласник сад.

Зборовођа
Отиђи! А ти, краљу, немој га се таћ!

Копреј
Па идем. Једна рука - слаб је бојак то.
АТ с мједним копљем - с много чета
аргивских
Ја овамо ћу доћи. Многе тисуће
Штитоноша и вода, сам Еуристеј краљ
Већ чекају ме; чека, гледа, пази он
На међи крајњој - овамо до Алката.[11]
Кад обијест чује твоју, он у сјају ће
Осванут теби, граду, земљи, роду свем.
Толика момчад узалуд би била нам
У Аргу, теби да с' не осветимо ми.

(Одлази.)

Демофонт
Хајд' до бијеса! Та Арга твог ме није страх.
Ал' одавде ми нећеш силом водит их,
Срамотит мене! Граду Аргу поданик
Наш град ти није, него слободан је он.

ЈОЛАЈ, ДЕМОФОНТ, ЗБОР.

Зборовођа
Сад доба је мислит, док аргивска војска
Не досегне меде.
А микенски Арес веома је жесток,
Још љући је сада, но прије што бјеше.
А обичај то је гласницима свима,
Да двапут ти више од истине јаве.
Колико ће, мислиш, причати краљу!
Ух, какве л' страхоте препати јадан!
Та мало не оде руса му глава!

Јолај
На свијету нема дара љепшег за сина,
Но када се од оца роди честита,
Из добре куће жени; смота л' жеља ког
I с рђам' он се сложи, нећу хвалит тог,
Јер дјеци рад ужитка намре срамоту.
Од биједе лакше ти се брани честит род
Но пород рђав. Ми смо ево запали
У невољу баш крајњу, ал' смо нашли род
I пријатеље, што од толке Хеладе
Гле једини нас окриљем закрилили.
Дед, дјецо, дајте њима - дајте десницу,
А и ви дјеци, ближе дед приступите!
Ој дјецо, кушат пријатеље дођосмо, -
Ал' вратите л' се једном завичају свом
I удомите, добијете оца част.
Вијек спасом својим, пријатељма држ'те их
I копља љута, имајућ на уму то,
Ви никад на њих не дижите! Вол'те град
Од своју града више! Поште вриједан је.
Толике земље, народа пелазгијског
Нас ријеши и душманом себи, створи их,
А види 'бокце, скитнике, - ал' опет нас
Не издаде нит истјера из земље он.
Ал' ја ћу тебе жива, а кад издахнеш,
I мртва многом хвалом дизат, пријане.
До Тесеја високо, са весељем ћу
Казиват, како лијепо прими, заштити
Херакла дјецу; честит си и оца глас
По Хелади свуд чуваш, добра рода си,'
Од оца свога ништа гори, - таквих ти
Баш мало има; можда ћеш у мноштву наћ
Тек једног, што од оца није лошији.

Зборовођа
Да, вазда ова земља свакој невољи
По правди јесте справна притећ у помоћ;
За пријатеље зато безброј јада већ
Претрпје, - и сад видим: бој већ пријети нам.

Демофонт
Ти добро рече. Да ће старце,ми[12] 'нако бит,
То поносим се, - љубав ће се спомињат.
На окуп ја ћу сазват сада грађане.
Уредит, с јаком четом војску микенску
Да дочекамо. Прије свега пред њу ћу
Ја страже послат, кришом да не провали, -
Помагач хитар, брз је Аргу човјек свак.
I враче ја ћу скупит, жртву жртвоват;

(Јолају.)

Ти у двор с дјецом иди, пусти олтар тај!
Та има људи, што ће за одсућа мог
За тебе се бринут. Хајде у двор, старце мој!

Јолај
Олтара пустит нећу, остат ћемо ту,
Ко прибјегари за срећу се града тог
Сад молит, а кад сретно мине овај бој,
Тад под кров ћемо. Бози наши нијесу нам
Од аргивскијех, краљу, помоћ слабија.
На челу је Аргу Хера, жена Зеусова,
Атена нама. По нас, велим, срећа је
Баш и то, што су јачи уз нас богови,
Јер Палада се никад свладат неће дат.

(Демофонт отиђе с пратњом.)

ЈОЛАЈ, ЗБОР.

Збор
Аргивче,[13] странце дошљаче,
Ти силно баш се хвалиш, -
Ал' маре за те други!
Силном хвалом нећеш
Срца мени сплашит.
Не задесило то Атену,
Град нам снажни, с колом красним!

Луд си ти и Арга владар,
Стенелово чедо.[14]
Ти у туђи ми стиже град -
Од Арга није мањи -
I прибјегаре божје,
Бокце скромне, силом
Ту из земље вучеш,
А тудинац си! Оприје се краљу,
Ријечи праведне не рече.
Гдје то може лијепо бити
Меду људма тријезним?
Мени мир се свиђа, мили.
Теби, злобни краљу, зборим:
Граду ако дођеш,
Нећеш, како се надаш, наћи![15]
Копља, штита мједног
Немаш ти ми само.
Рата грозног слуго вјерна.
Нећеш копљем мени града,
Што га љубав права грије,
Смутит, смотат! Мани!

(Долази Демофонт с пратњом.)

Трећи чин[уреди]

ЈОЛАЈ, ДЕМОФОНТ, ЗБОР

Јолај
Ој синко, што ми дође с бригом у оку?
Зар ново што о душманину јављаш нам?
Зар отеже ил' ту је? Што ли сазна ти?
Та ништа неће глас гласников слагат ти.
Ал' онај вод, вијек досад сретан, кренут ће -
То добро знадем - на Атену, понос му
I жеље нијесу мале. Али охолост,
Да - сваку обијест превелику казни Зеус.

Демофонт
Од Арга стиже војска, краљ Еуристеј с њом.
Сам главом ја га видјех. За се каже л' тко,
Да вјешт је војску добро водит, мотрит тај
Свог противника по гласницим' не смије.
У наше поље још не саде с војском он,
На вису кршном сједи, вреба оданде;
Та он ти - ја бих реко - мисли, снује сад,
Без боја како чете амо довест ће,
У крају овом стати без опасности.
Ал' и ја лијепо већ удесих своје све;
Под оружјем је народ, жртве готове
Већ стоје бозим', којима их треба клат;
По граду, свуда врачи жртве жртвују
За пораз душманину, за спас граду свом.
Гатаре све ти око себе окупих,
За пророштва их стара знана, незнана,
Да - за спасење земље ове питах ја.
Све божје се ријечи једна с другом не слажу,
Ал' једна иста мисо свуда избија:
Нек кољем, кажу, Деметриној кћери[16] сад
Ја дјеву, што по оцу добра рода је.
Ја вама, како видиш, склон сам душом свом,
Ал' опет кћери нити своје нећу клат
Нит силом силит ког од својих грађана.
Па тко ће драге воље бити тако крут,
Те дијете, зјену своју, сам из руке дат?
I сада можеш густе хрпе видјет свуд,
Да - једни кажу, страним прибјегарима
Помагат да смо дужни, други крсте ме
Баш лудом; ако дакле то сад учиним,
Рат домаћи ће заврћи се овај час.
Ти дакле на то сврни, са мном нађи што,
Да с вама скупа избави се овај крај,
А мене грађани да тако не блате!
Власт моја није 'наква, ко у барбара,
Већ ако правду вршим, правде брат ћу плод.

Зборовођа
Зар вољи града нашег напут стаје бог.
Гдје помоћ жели пружи тијем странцима?

Јолај
Ох, дјецо, на бродаре ми смо налик баш,
Што дивљем бијесу буре сретно измакну
I руком копно зграбе, ал' их с краја тад
Дах вјетра баци опет натраг на море.
Јест, тако и нас из те земље гурају,
А бјесмо већ на жалу - за спас сигурни.
Ао! Чему, јадна надо, развесели нас,
Кад сласти не даш да ми траје до краја?
Јест, простит му се мора, ако неће он
Да кћери градских коље, ал' ни права свог
Не могу порећ; ако бозим' мили се,
Да 'вако страдам, хвала теби остаје.[17]
Ој дјецо, од вас мени нема помоћи!
Па куд да кренем? Који бог без вијенца је?[18]
Ком светишту на свијету не стигосмо ми?
Јест, изгинусмо, дјецо, издадоше нас!
Ал' брига мене, мријет што морам, - боли ме,
Душману што ће радост бити моја смрт;
Ал' вас ја, дјецо, плачем, жалим од срца
I старицу Алкмену, мајку оца вам.
О јадна ли си ради дугог вијека свог!
А и ја биједник залуд многи поднијех труд.
Јест, бјеше - бјеше нама пасти у руке
Душману, грдно, јадно живот оставит.
Ал' знаш ли, како ћеш ми помоћ? Мени још
Не неста наде сваке на спас дјеце те.
Аргивцим' мене, краљу, за њих предај ти, -
Опасности утећи, дјецу спаси ми!
Живота мога није жалит. Нека га!
А најволио би Еуристеј ухватит,
Злоставит мене--десницу Хераклову.
Та луд је оно човјек. Мудар с мудрим ти,
Не с главом глупом раздор воли заметнут.
У мудра много поште, правде можеш наћ.

Зборовођа
Не криви, старце, за то града нашега!
Та можда ће се на нас лажан свалит глас,
Ал` зао, грдан, странце да смо издали.

Демофонт
(Јолају.)
Ријеч племенита ти је, ал` је узалуд.
Рад тебе краљ ти амо војске не води,--
Та што ће једног старца смрт Еуристеју?
Не,--дјецу ту ти смакнут, убит жели он.
Душману страх је добра рода изданак--
Младићи, свог што оца памте погрду;
А на све то ти мора брижно пазит он.
Ал` знаш ли други какав савјет згоднији,
Изнеси,--ја сам, откад ријечи божје чух,
У тешкој баш неприлици и страха пун.

(Из храма излази Макарија.)

ЈОЛАЈ, ДЕМОФОНТ, МАКАРИЈА, ЗБОР

Макарија
За дрскост, странци, доласка ми не држ`те!
То ја вас ево прије свега молим сад,--
За женску мук је, скромност урес најљепши.
Њој мирна, тиха забит кућна пристаје.
Ал` уздах, вапај твој разабрати, Јолају,
Изађох,--ал` заступат рода немам власт.
Но од користи могу бити некакве,--
До браће ми је највише, а дознат ја
I за се желим, не дира л` те у срце
Уз оне старе јаде нови какав јад.

Јолај
О кћерце, од Хераклове те дјеце ја
Већ давно с правом могу хвалит највише.
Ја веће судих: дому срећа сину нам,
Ал` све се биједом црном опет проврже.
Краљ каже, њему да гатари гатају,
Нек Деметриној кћери коље--бика не
Ни теле него дјеву рода угледна,
Иначе неста нас, а неста града тог.
I то нас мучи, мори; нит ће, каже, свог
Нит другог, туђег којег чеда клати он.
I вели ми, не изријеком, ал` вели ми.
Том лијека ако каква не нађемо ми.
Тад другу земљу нека себи тражимо,
А ову хоће крајину да очува.

Макарија
Па зар се под тај увјет нама нуђа спас?

Јолај
Јест, под тај, а друго нам све у реду је.

Макарија
Ал` више се не бој љута копља аргивског.
Без заповиједи једне, старче, сама сам
Ја мријети справна, дат се као жртва клат.
Та што ћемо навести, ако за нас град
Опасност силну на се навућ вољан је,
А ми, што мука задајемо другима,--
Ми смрти ћемо се клонит, а спас можемо
Бит њима? Не,--том смијат, ругат мораш се,
Ко прибјегари да сједимо, стењемо
I на око смо рђе, а онакав нам
Наш отац бјеше! Гдје то хвали честит свијет?
Да, љепше ми је, мислим, ако--не до бог!--
Град падне, душманину пасти у руке
Па онда, као племенита оца кћи,
Претрпјет ужас, најзад ипак у Хад стић!
А изгнана из земље ове лутат ћу,--
Па неће л` стид ме бити, ако каже тко:
„Што дођосте са прибјегарским гранчицам`?
Зар драг је живот вама? Сел`те одавде!
Та рђа ми помагат никад нећемо.“
Ал` опет баш ни онда, ако умру ти,
А ја се спасем, срећи баш се не надам,--
А с наде многи своје миле изда већ.
Та дјевојку ситору тко ће узет хтјет
За жену или са мном дјецу рађат још?
Зар није боље мријети него презир тај
Доживјет? Другој, која није угледна
Онако, ко ја,--њој и личи већма то.
Дед водите ме, гдје је тијелу гинут мом,
I мили л` вам се, вјенчајте ме,[19] почните!
Побиједите душмана! Ево главе вам!
Њу од срца, не преко срца, дајем сад,--
За браћу гле и за се--велим--ја ћу мријет!
За живот не марим, нашашће најљепше
Изнађох: са свијетом ћу дично растат се.

Зборовођа
Ух! Што да речем, дјеве ријеч кад велику
Разабрах? За браћу је она справна мријет!
На свијету тко ће ријеч рећ узвишенију,
Тко л` дјело ће засноват племенитије?

Јолај
Дух, кћерце, твој не потјече ти одругуд,--
Хераклова си, срца си божанскога
Ти сјеме! Твојих ријечи није мене стид.
Већ с удеса ме твога мори туга, бол.
Ал` како би се с већом правдом дало то
Извршит, сад ћу казат: сестре треба зват
Све амо. Која ждријеб извуче, за род свој
Нек гине,--није право, да мреш без ждријеба.

Макарија
На слијепу срећу не бих рада ждребат, мријет.
Милине ту ти нема. Старче, не траж` то.
Већ ако прихваћате и користит се
Желите врућом жељом мојом, живот свој
Ја радо дајем за браћу--не под силу.

Јолај
Ух!
Та ријеч је још од оне племенитија.
I она бјеше красна, ал` сад смјелошћу
Ти смјелост, ријечју дивном ријеч наткриљујеш.
Ал`, дијете, не кажем нит браним теби мријет,--
Но браћи ти је од користи твоја смрт.

Макарија
Ти мудро збориш. Не бој ми се, нећеш бит
Мом гријеху кривац! Моја воља--моја смрт.
Хајд` са мном, старче, с твоје руке желим
мријет!
Сам главом дајде тијело хаљом застри ми!
А грозном клању сада идем смјело ја,
Од оца кад сам оног, којим дичим се.

Јолај
Прибиват смрти твојој не бих мого ја.

Макарија
А ти ми моли краља, да не издахнем
У рукам` каквим мушким него женскијем.

Демофонт
Па бит ће тако, јадна моја дјевојко!
Та с којечега,--с твога великодушја
I рад правде срамота ми је лијепо те
Не средит, спремит. Јадница си највећа
Од свију женских, очма што их видјех ја.
Ал` ако од браће и старца желиш што,
Дај приђи, поздравом их задњим поздрави!

Макарија
Ох збогом, старче, збогом! Пусти, учи ми
Дјечаке, да у свему буду паметни,
Ко ти што јеси, ништа више,--бит ће дост`.
Де гледај да их спасеш, за њих радо мри!
Та ми смо твоји, твоја рука згоји нас.
А видиш, младост своју--за удају сам--
Ја дајем сада, у смрт идем за браћу.
А ви ми, браћо, дружбо овдје сабрана,
Вијек сретни буд`те, испунило вам се све,
Рад чега срце ће ми моје пробост нож!
I штујте старца, штујте ону старицу
У храму, да--Алкмену, мајку оца мог,
I странце ове! А кад једном бози вам
Од мука почин даду, даду повратак,
Тад сјетите се, спаситељици спремит гроб
Да треба. То најсветија је дужност вам.
Помоћи се не кратих, за род погибох.
То мјесто дјеце и за дјевојаштво ће,
Под земљом има л` штогод, заклад мени бит.
Па да и није ништа! чека л` брига нас---
Смртнике, што мријет морамо, и ондје још,
Тад не знам, камо да се крене, дјене тко,
Кад најбољим се лијеком од зла држи смрт.

(Одлази с Демофонтом и с пратњом његовом.)

Јолај
Ти, која мед свим женскам` великодушјем
Ко звијезда сјаш ми, знади, живу ћемо те
I мртву највећма поштиват под небом.
Па збогом! Страх ме ријечма вриједат божицу,
Кћер Деметрину, којој труп твој припада.
О синци, одосмо! Од туге клону ми
Сад тијело,--придрж`те ме, на сједиште ме
Дед сјед`те, хаљом овом, дјецо, покријте!
Нит дјело ме весели, нит је живјет нам,
Не извршимо л`, божја што нам рече ријеч.
Јад већи то је, ал` и оно ј` несрећа.

(Загрне се, клоне на земљу.)

ЈОЛАЈ, ЗБОР

Збор
Срећа нит несрећа, велим на свијету не дође ником
Без воље божје;
Над домом истијем срећа не сија вијек,
Удес ти један у трку другог
Престиже гонећ;
Овог из двора у колибу баца,
Онога - бокца богатим гради.
Судби утећи ми не можеш,
Мудрошћу отет јој нећеш се.
Прегнеш ли за тим, вијек залуд ће мука ти бити.
Јаде од бога трпи, не клони, с боли не тужи,
Не жали одвећ!
Од браће, од града нашега јадна ће
Са смрти славе задобит дијелак;
Гласи је ружни
Никад у људи сусретат неће.
Кроз муке ступа, пролази крепост.
Дојстојно њена је оца то,
Достојно рода је угледна.
Ако ми добријех штујеш смрт, присташа твој сам.

(Долази слуга Хераклова сина Хила)

Четврти чин[уреди]

ЈОЛАЈ, СЛУГА, ЗБОР

Слуга
Ој здраво, дјецо! Куд вам старац Јолај сад
I мати оца вашег оде с мјеста тог?

Јолај
(одгрне се.)
Па ту смо, кол`ко веће могу овдје бит.

Слуга
А зашто лежиш? Што л` ће тужан поглед тај?

Јолај
Ах, нека брига дође, што нам мори дом.

Слуга
Ал` дижи ми се, главу своју исправи!

Јолај
Ма старац сам ти, снаге немам никакве.

Слуга
Ал` дођох,--радост носим теби велику.

Јолај
А тко си? Гдје те сретох? Већ се не сјећам.

Слуга
Та Хилов слуга. Гледаш, а не познаш ме?

Јолај
Ох, драги! Од пропасти спас зар свану нам?

Слуга
Јест! Сретним ја ти ево зборим ово сад.

Јолај
Ваљана сина мајко!--ма Алкмену ја
Сад зовем,--дај изађи, гласе драге чуј.
Већ давно за дошљаком болна душа ти
Сва гину, чезну, хоће л` икад вратит се.

(Алкмена излази из храма.)

ЈОЛАЈ, СЛУГА, АЛКМЕНА, ЗБОР

Алкмена
А чему виком сав се овај ори дом?
Из Арга зар те опет гласник, Јолају,
Сад силом сили? Помоћ моја слаба је,
Ал` опет, странче, треба да толико знаш,
Да нећеш, док сам жива, никад водит их.
Не звала се ја више мајком ономе!
Ал` ако руком ових овдје такнеш се
Са двоје старих бит ћеш--ал` не дичан бој!

Јолај
Не бој се, стара, страха немај! Не стиже
Из Арга ово гласник с гласим` немилим.

Алкмена
Што диже вику--тог вијесника страве баш?[20]

Јолај
Из храма тог да амо дођеш близу нас.

Алкмена
То нијесам знала. Али тко је човјек тај?

Јолај
Он јавља, да ће доћи твога сина син.

Алкмена
(слузи.)
Па здраво да си и ти с тога гласа свог!
А зашто ногом ступи у ту земљу он?
I гдје је сада? Каква њему не да коб,
Да с тобом дође, срце моје утјеши?

Слуга
Сад војску, с којом дође, смјешта, ређа он.

Алкмена
(Јолају.)
Говорит с њиме више ништа немамо.

(Иде у храм.)

ЈОЛАЈ, СЛУГА, ЗБОР

Јолај
Имамо. О том питат наш је посо сад.

Слуга
Па што од мене хоћеш ти да дознаш још?

Јолај
С коликим мноштвом савезника стиже он?

Слуга
Са много,--другог броја казат не знам ја.

Јолај
То знају, мислим, прве главе атенске.

Слуга
Јест, знају,--па и лијево крило стоји већ.

Јолај
Ко за бој већ је оружана војска сад.

Слуга
I жртве иза бојног реда догнаше.

Јолај
А како је далеко момчад аргивска?

Слуга
Вод њихов сасвим добро видјет може се.

Јолај
Што ради? Врста л` своје чете душманске?

Слуга
То чинило се нама,--нијесмо могли чут.
Ал` идем. Што је бар до мене, не бих рад,
С душманом да се мој господар срази сам.

Јолај
I ја ћу с тобом. Иста брига мори ме.
Да драгим, какав јесам, главом помажем.

Слуга
Та ријеч ти луда доликује најмање.

Јолај
Уз драге јуначког да боја не бијем?

Слуга
Без руке снажне ранит неће поглед сам.

Јолај
Што? Не би л` и ја коме пробит мого штит?

Слуга
То ти би хтио, ал` би прије пао сам.

Јолај
Ни један душман мене неће гледат моћ.

Слуга
У тебе, драги, нема старе снаге већ.

Јолај
Ал` борит ћу се с бројем--барем мањим не.

Слуга
Твој прираст пријатељма помоћ слаба је.

Јолај
Не одбијај ме, гдје сам справан у бој поћ!

Слуга
Ти за бој нијеси, пуста тек је жеља то.

Јолај
Говорит ти је просто,--остат нећу ја.

Слуга
А како ћеш ко оклопник без одоре?

Јолај
У дому ено има плијена--оружја.
Њим служит ћу се и жив опет вратит га,
А паднем ли, од мртва неће тражит бог.[21]
Униђи у храм, оклопнички урес ми
Са клина скини и донеси брже сад!
Срамота је овако чучат код куће,
I једни да се боре, другим не да страх.

(Слуга иде у храм.)

Зборовођа
Још срце ти нијесу скршила љета,
Још младо је оно, ал` тијело ти оде.
Што мучиш се залуд? Теби ће шкодит,
А корист ће слаба граду нам бити.
Тој старости твојој премишљат се ваља;
Што не може бити, пустит то треба.
Та младост више вратит се неће.

(Из храма излази Алкмена.)

ЈОЛАЈ, АЛКМЕНА, ЗБОР

Алкмена
Што с ума саде? С дјецом мојом мене зар
Ти саму мислиш сада овдје оставит?

Јолај
Бој за људе је,--за дјецу се брини ти!

Алкмена
Што онда, ако паднеш? Откле мени спас,

Јолај
Твог сина ће синовма бити брига то.

Алкмена
Ал` ако и њих--не до бог!--зла скоби коб?

Јолај
Ти странци--не бој ми се--издат неће те.

Алкмена
Толико наде, друго ништа немам ја.

Јолај
За твоје јаде, знам ја, мари још и Зеус.

Алкмена
Ух!
Зле ријечи против Зеуса нећу рећи ја,
Ал` знаде и сам, врши л` дужност мени он.

(Долази слуга с оружјем.)

ЈОЛАЈ, АЛКМЕНА, СЛУГА, ЗБОР

Слуга
На, ево оружја ти, цијеле опреме!
Де покриј брже боље тијело своје њом!
Та близу бој је! Тко се нећа, Арес тог
Свом душом мрзи. Тешка л` оружја те страх,
Ти без њег ходи, урес на бојишту тек
Дај на се мећи,--ја ћу дотле носит га.

Јолај
Ти добро рече. Носи мени оружје,
При руци нек је! Копље дај ми у руку,
Подупри лакат лијеви, кроком управљај![22]

Слуга
Зар оклопника ко дјечака водат је?

Јолај
Рад добра знака ногом ић је сигурном.[23]

(Крене.)

Слуга
Ох, снаге да је у тебе, ко што воље је!

Јолај
Хајд` жур` се, не стић у бој--за ме страшно је.

Слуга
Спор ти си, не ја, а мислиш, да хитар си.

Јолај
Па не видиш ли, како нога хити ми?

Слуга
Та видим: више мислиш, него што си брз.

Јолај
Ал` кад ме ондје видиш, нећеш рећи то.

Слуга
Ал` што ћеш радит? Срећу добру желим ти.

Јолај
Душмана ја ћу гдјеког схватит кроза штит.

Слуга
Да, стигнемо ли икад,--то је мене страх.

Јолај
Ух!
Ој руко, кад би `наква помоћ била ми,
Ко из дана што младих тебе сјећам се,
С Хераклом када Спарту ти ми разори!
Еуристеја бих у бијег натјерао ја.
Та он и није јак да копље дочека.
У срећи ни то није правда никаква,
Јунаком да се чини,[24] та ми мислимо,
Да сретан у све добро се разумије.

(Отиђе са слугом.)

АЛКМЕНА, ЗБОР

Збор
О земљо, мјесеце нам ноћни,
Божје зраке пресјајне,
Лучо створу смртном,
Глас ми донесите сада,
Кликом кликните на небу,
Подно пријестола краљевског,
Пред Атеном,[25] свијетлом!
Ја хоћу очинску да груду,
Хоћу кров да браним свој,
Прибјегаре кад примих;
Гвожђем свјетлим опасност сасјећ желим.
Страхота ти је, град кад богат,
Славан с копља снажнога,
Ко Микена што је,
Режи на земљу моју,
Али зло ти је, граде мој,
Издат Аргу на заповијед
Странце прибјегаре.
Зеус уза ме је, страх ме није,
Зеус је с правом мени склон;
Никад бози се неће
Од смртника показат слабијима.
Часна![26] Твоја је земље груда,
Твој је и град,--ти си њему
Мати, госпа, стража сва.
Дај одведи камо другуд оног,
Војску из Арга што води--
Копљанике; по врлини не завриједих.
Испод крова свога ја да бјежим.
Силне жртве, божанска ти се
Част вијек чини. Иде мјесец,
Данак кришом не гасне,--
Младих грла пјесма, збор се гласи;
На вјетровиту жалу
Сву ноћ поклик ти се дјевојака ори,
Ножица им, лупа, топот стоји.

(Долази слуга Хилов.)

Пети чин[уреди]

АЛКМЕНА, СЛУГА, ЗБОР

Слуга
Ја гласе, госпо, носим,--лијепо теби је
Њих слушат, мени сасвим кратко казат је.
Побиједисмо душмана,--дижу споменик,
Сва одора га реси противника твог.

Алкмена
Дан овај, драги, свану и донесе ти
Слободу с тијех сада гласа твојијех.[27]
Ал` једног јада јоште не ријеши ме ти:
Та страх ме, јесу л` живи, с којих зебем ја.

Слуга
Јест, живи су и славни свуд по војсци свој.

Алкмена
Па зар ми старац Јолај - и он жив је још?

Слуга
Јест! Лијепа срећа допаде га од бога--

Алкмена
А што је? Је ли честит бојак био он?

Слуга
Младићем од старца се опет створи он.

Алкмена
Ти чудо рече. Прије свега рада бих,
Да пријатеља мојих сретан причаш бој.

Слуга
Ријеч једна моја све ће теби казат то.
Кад војску--оклопнике једни на друге,
Све челом ушир растежући, сврстасмо,
Тад Хило с кола сађе четвропрежних,
На сриједи стаде ногом измед војске двије
Па рече: „Вођо, ти из Арга дошљаче,
На миру зашто да земљу не пустимо ту?
Микени нећеш зла учинит никаква,
Град ако једне главе лишиш,--хајде сам
Бој са мном самим завргни и убиј ме,
Херакла дјецу узми, води ил` гини,
Част очинску ми и дом предај у руке!“
I војска приста на то, лијепу рече ријеч,[28] -
Лијек труду, мукам` бјеше, ласка јунаштву.
Ал` њег ни свијета, што је чуо ријечи те,
Ни страшљивости своје не бијаше стид,
А вођа бјеше! Копљу снажну примаћ се
Он не усуди. Рђа бјеше највећа.
Па такав дође да Хераклов скучи род
У јарам ропства! Хило к војсци врати се.
А када врачи виде, мејдан--самац штит
Да помирења донијет неће никада,
Клат тргну, не часе ти, него пререзу
Врат људски, пусте крвцу--жртву повољну.
I једни на кола се пењу, боком бок[29]
Под штитом други крију, а краљ атенски,
Јунаку како личи, војсци прозбори:
„Ој суграђани, земљи, нашој храниљи
I мајци нашој, сад прискочит мора свак!“
А онај опет савезнике мољака,
Нек Арго и Микену не срамоте му.
А када реско трубља јекну тиренска[30]
I битку заметнуше једни с другима.
Колика, мислиш, стаде штита лупа, тријес,
Колики л` јаук, стењање у један мах?
I испрва нам удар копља аргивског
Ред бојни проби, - али онда узмакну.
А послије нога с ногом сва преплете се,
На момка момак скочи, љуто бије бој.
I сила пада, два се клика оре свуд-
„Ој станари Атене! Арга житељи!
Зар од срамоте нећете нам бранит град?“
I једва, с тешком муком, упев снагу сву,
Ми у бијег натјерамо војску аргивску.
I ончас старац Јолај Хила опази,
Гдје у бој спрема се, пружи руку десницу
I молит трже, на кола да узме га.
Па рукам` хвати узде, на Еуристеја--
На ждребад њег`ву крену. По чувењу ћу,
Казиват сада даље,--дотле видјех сам.
Хрид свету Паленске[31] Атене мину он.
Еуристејева кола ондје сагледа
I помоли се Хеби,[32] Зеусу, један дан
Да младим буде, осветом се освети
Душманма својим. Чудо можеш сада чут.
Двије звијезде понад јарма стану коњскога
I кола застру тмастим, црним облаком.
Паметнији ти кажу, син да бјеше твој
I Хеба. Он из мрака тамна промоли,
Показа мишке младе--младеначки лик.
I славни Јолај отме уз лит Скиронску
Еуристејева кола четверопрежна.
I спонам` шапне руке. Иде, води он
Плијен диван, красан--војске вођу онога.
Што прво бјеше сретан. С коби своје сад
Он наук овај јасно даје свијету свем:
Тко мисли, сретан да је, сретним не држ` га,
Док не видиш га мртва,--срећа тек је трен.

Зборовођа
О Зеусе, штите снажни, страха страшна ме
Ти ријеши,--гледат могу дан слободе сад!

Алкмена
О Зеусе, једном ипак сврну на јад мој!
Да, хвала теби за све, што ми учини!
Ја не вјеровах прије, синак да се мој
Са бозим` дружи, али сада стално знам.
О дјецо, сад--јест, сада мука нестат ће,
А нестат ће и оног вам Еуристеја,
Што грдно паде; видјет ћете очев град.
На своју ћете ступит груду--баштину.
Отаца бозим` жртвоват; ко странци сте
Далеко од њих живот јадан, просјачки
Проводили. Ал` какву Јолај мудрост то
Сад крије? Штеди, не хтје тог Еуристеја
Да смакне! Кажи! За ме није мудрост то,
Душману--сужњу кад се свом не осветиш.

Слуга
То теби на част ради, да ко сужња га
Ти очма видиш, рука твоја влада њим.
Ал` не сапе га милом него силом баш
У јарам ропски; жив он доћи не хтједе
Пред лице твоје и претрпјет казан још.
Ал` збогом, стара госпо, оног сјећај се,
Што прије рече, зборит када почех ја.
Слободу да ћеш дат ми! У чем такоме
У племенитих уста слагат не смију.

(Отиђе.)

АЛКМЕНА, ЗБОР

Збор
Збор мио мени био, кад на гозби
Слатко гласна се фрула гласи!
Блага била Афродита!
Видјет срећу пријатеља,
Биједни што прије бјеху,
I то ти је сласт права.
Много нам рађа
Свеможна Судба и доб,
Дуга вијека чедо.
Мој граде, пут ми један поштен имаш:
Не пропусти ово никад,--
Штуј ми бога! Тко то не да,
До лудости тебе гони;
Доказа има за то,--
Очито, јасно бог ти
Одаје, каже,
Памет кад души грјешној
Вазда мути, граби.
Старице, на небу ти ко бог
Сад столује срца пород.[33]
Глас одбијам онај, да је
Хаду у двор сашо он.
Плам огња кад труп му спали.
Не! Хебина лога мила
У златну се таче двору.[34]
Хименеју,[35] двоје дјеце
Ти Зеусу нам радо свеза.
Многом је од користи много.
I оцу је дјеце ове
Атена притекла, кажу,
А град, народ божичин
Њих избави, спасе сада
I човјеку обијест скрши,--
Њем гушило срце правду,
Ох не било мени никад
Незаситно срце, душа!

(Долази гласник, воде Еуристеја.)

Шести чин[уреди]

АЛКМЕНА, ЕУРИСТЕЈ, ГЛАСНИК, ЗБОР

Гласник
Додуше, госпо, видиш, ал` ћу опет рећ,--
С Еуристејем ти ево дођох, водим га.
Тај поглед, коб за њ једнако је ненадна;
Да руку доћ ће теби, никад надо се
Он није, из Микене с војском несретном
Кад крену; над правду се диже, хтједе он
Атенин град раскопат. Али друкчије
Бог намијени му, преврне му срећу сву.
А Хило, Јолај врли дизат стали кип
За красну добит Побједнику Зеусу нам.
А мени рекли, њега к теби да водим,--
Угодит хтјели срцу твом, јер права ј` сласт
Душмана, некад сретна, гледат сатрта.

Алкмена
Зар дође, гаде? Дође л` Правда с временом?
Де прије свега главом скрени овамо,
У лице дај душмане своје погледај!
Сад други тобом влада, владар нијеси већ.
Па ти си онај--да, то желим знати ја,--
Што сина мога, био он, гдје био сад,
Понизит ми се удостоји? Злотворе!
А чиме га обружит не дрзну се ти?
Ти њега жива паче у Хад сатјера
I с налогом га посла, змије, лавове
Да губи. О злу другом, што га смисли ти,
I шутим,--предуго би причат било ми.
I не бјеше ти доста само дрскост та,
Већ мене, дјецу, прибјегаре божије,
Ти узе гонит свуд из цијеле Хеладе,
Да--једне старце, друге као нејач још.
Ал` људине се нашле и град слободан,--
Не препали се. Грдна тебе чека смрт,
Наужит ћеш се свега! Није теби мријет
Једанпут, кад толико јада зада нам.

Гласник
Ал` њега смакнут, убит није дано ти.

Алкмена
Залуду дакле сужњем га засужњисмо!
А какав закон брани, не да њему мријет?

Гласник
Главарим` земље ове не мили се то.

Алкмена
А зашто? Зар душмана губит не воле?

Гласник
Не оног, ког у боју жива ухвате.

Алкмена
Па одлуци се таквој Хило покори?

Гласник
Ал` опријел би л` се овој земљи смио он?

Алкмена
Ал` живјет, гледат свијетло не би смио тај.

Гласник
Што не мрије онда, прва то му кривда би.[36]

Алкмена
Претрпјет казан дакле није право већ?

Гласник
Ал` нема тога, тко ће њега смакнут сад!

Алкмена
Па ја ћу,--и ја, држим, ипак нешта сам.

Гласник
Ал` учиниш ли, многи ће те пријекор снаћ.

Алкмена
Град овај волим,--приговора нема му,
Ал` тога, руку кад ми ево допаде,
Ље нитко смртан неће ослободит већ!
Па нека тко му драго дрском крсти ме
I смјелијом но женској доликује то,
Ал` тај ћу сада наум свој извршит ја!

Зборовођа
Ти, госпо, мржњом грозном--ал` се простит да
На човјека ми, добро видим, мрзиш тог.

Еуристеј
Знај добро, жено, нећу теби ласкат ја
Нит друго за главу, за живот зборит свој,
Кукавштином окрстит што би смјело се.
Ја с вољом кавге ове ти не завргох,--
Та знадах, рођен да сам теби братучед
I сину твом Хераклу да сам рођак ја.
Ал` макар ја то хтио или не хтио,
Бог--Хера ову кугу кумит рече ми.
А с њиме кад се веће љуто завадих
I видјех, да ће бојак овај бити он,[37]
Измишљах многе, свакојаке јаде ја
I сједећ ноћу силне снове сновах вијек,
Душмане како ћу уклонит, смакнут их
Па онда живјет, боравити без страха,
Јер знађах, бројка пуста син да није твој.
Већ јунак прави; макар био душман мој,
Њег хвалит ја ћу,--ваљан бјеше човјек он.
А када њега неста, а ја свијестан бјех,
Та дјеца да ме мржњом мрзе очевом,
Зар нијесам моро ганут, макнут сваку хрид.
Убијат, гонит, смишљат, радит све и сва?
Да, таквим радом кров си градих сигуран.
Да срећа моја икад тебе допаде,
Зар не би љута лава кивне лавиће
Злом сваким гнала, већ у Аргу мирно им
Пребиват дала? Тко ће то ти вјероват?
А сада, кад ме ондје[38] нијесу убили,
А жељан бијах, гријех ће бити моја смрт
По хеленскоме закону крвнику мом.
Град тријезан мене пусти,--бога више ти
Он штује, но за мржњу, раздор мари мој.
На твоју ријеч одврнух. Потом зови ме
I кукавицом и јунаком правијем!
Ал` `вако ти је са мном: мријет не желим ја,
Но изгубим ли живот, љутит нећу се.

Зборовођа
Алкмена, тебе желим мрва свјетоват,--
Де кани га се, кад је граду с вољом то.

Алкмена
Што онда, умре л`, а ваша се изврши?

Зборовођа
То најбоље би било. Може л` збит се то?

Алкмена
Упутит ћу те лако. Ја ћу убит га,
Мртваца онда роду предат, дође л` по њ;
Ускратит нећу земљи тијела његова,
Ал` он ће смртну казан сад претрпјет ми.

Еуристеј
Па убиј, молит нећу, да ми простиш то!
А град ћу, јер ме пусти, смакнут стидје се,
Обдарит старим Локсијиним пророштвом,
Што с временом ће више, него чини се,
Користит. Пред божанском дјевом Паленском,
Гдје суђено је, мртва дед сахран`те ме!
I теби склон ћу бити, граду лежат ћу
У гробу вијек ко населац спасоносан,
Ал` дјеци тих ћу бити душман најљући,
Кад амо с војском јаком стигну, провале
I љубав ту вам згазе,[39]--такве странце ви
Сад заклањате. Али чему дођох ја?
Страх не бјеше ме ријечи божје, а знах је?
Од пророштва је јача Хера, држах ја,
А она неће издат ме. Ал` не дајте
Лит жртве, крви капљом квасит мој ми гроб!
Та зли ћу њима ја приредит повратак.
Од мене корист ћете имат двоструку:
Вас мртав ћу помагат, њима чинит квар.

Алкмена
Што оклијевате и не убијате га,
Кад то сад чусте? Та исходит, прибавит
Спас граду и потомству вашем тријеба је.
Сам пут вам ето каже најсигурнији,--
Он душман ваш је, а смрт њег`ва благослов.
Дед водите га, слуге! Кад га смакнете,
Тад врзите га псима! Немој надат се,
Жив да ћеш опет из домаје гонит ме?

Зборовођа
Ја мисли сам исте. Идите, слуге!
Што мене се тиче,
Ја краљеве гријехом окаљати нећу.[40]