Горштак (I.Бунић)
| Горштак Писац: Иван Бунић Вучић |
Горштак
Надмите се, дипли моје,
да ја будем припијевати
љепос Дзорке, ме госпоје,
која живот мој прикрати.
Јеју, мени ти помози
хукајући на мој говор;
на моју се пјесан проси,
ноћна птицо, таки одговор.
Ну ти поче, ух, јаох мени!
Лијепо ти сте, о Горштаче,
ти и јеј с диплим сједињени,
складно ти од вас сваки плаче.
Дзорко слатка, Дзорко липа,
паче вриједу срца мога,
веле грчја од налипа
и чемера отровнога,
зашто љепос твоја мори,
о несвијесна пастјерице,
ко те служи, ко те двори,
од живота убојице?
Виђ' ме, кô ме с' обранила,
да није лијека мојој рани,
виђ' ме, кô ме с' раздрпила
кроз драг поглед твој сунчани!
Сврни, Дзорко, свијетле дзоре
нека љепос тва љубљена
оштром харбом видјет море
твога верна прободена.
Кад за слугу твоја дика
мене узет не гану се,
што ме за пса дај стражника
твому стаду ти не узе?
Вуку из уста ја уреда
тве овчице дрпио бих
и без страха ја медвједа
на бој врли позиво бих.
Знаш коликрат бих обрана
у погубах теби мнозијех
напрашитијех од силвана
и сатира виторозијех.
Знаш када те пуну страхе
загусише и однијеше
чим млаћаше младе орахе
и кидаше сама кријеше?
Не заштедјех моју снагу,
ни живота, вајмех мени,
за отети моју драгу
да те гуса не заплијени.
Мене двори вила свака,
ну се сама така проси
дивја вила за Горштака
трком слична дивјој кози.
Велика сам ја племена,
славни сви су моји били,
од кољена до кољена
грабили су и гусили.
Није овчара ни пастира
који од мене веће има
млијека, масла, млада сира,
или је љето, или је зима.
Није другога горанина
ки нада мном здржи веће
меда, жита, воћа и вина,
мúке, стоке и одјеће.
Тисућу ми овчица је
ке ливадом пасу траве,
сто ми вола орача је
и сто ми су стеоне краве.
Дану што ми тој помага
кад сред ниједне здржиш сцјене
сваколика моја блага
и с свијем мојијем благом мене?
А и нијесам ни груб тако
кô ме љепос тва сповиједа,
нег што, кад се рвућ јако,
бих изгрђен од медвједа.
Ну није у мени веће ране
негли она ку узрочи
јаснос зраке од сунчане
од веселијех твојијех очи.
Све обидох виленике
с виленицам по све стране
да они даду мени лике
за болеће моје ране.
Али мени сви рекоше:
ни у трави ни у ријечи
лијек се теби наћ не може,
ко те рани да те и лијечи.
Свеђ ми у срцу рана јеси,
и свеђ болим твôм немоћи,
или у дне кријеште кријеси,
или штурци штуре у ноћи.
Без пристанка на памети
сама љепос тва мени је,
или сунце пржи љети,
или вихар зими вије.
Ловац знојан сјенцу иште,
орач пушта воле трудне,
пастир свраћа на пландиште
своје стадо у полудне;
јаох, труд сваки сврху има,
за умором покој слиди,
само трудим љувенима
надалек се покој види.
Ове труде, муке и јаде,
с ких мој живот трудан гине,
прирече ми још њекаде
црна чавка с врх чесвине.
Ну, Горштаче, куда зађе
с махнитоме твојом свијести!
Тешко ти те зло сад нађе,
разбери се и освијести!
Лоза теби необрезана
виси о бријесту запуштена,
њива свака похарана,
мúка и стока сва сатрена.
Вукови ти на сву вољу
твоје стадо све најдраже
плашу, стижу, бију и кољу,
ер му није твоје страже.
Стаје ти су прокопане,
прокопана сва улишта;
гола, боса и без хране
љубав ће те сврћ на ништа.
Боље се је из по пута
опет натраг повратити
прије нег те смрт приљута
буде и љубав у гроб збити.
Дипли моје, које бисте
драге мени у љувезни,
ер ме складно садружисте
вазда спијеват слатке пјесни,
пусте овди останите,
кад несрећне јесте биле
за придобит камените
прси лијепе Дзорке виле.
Паче о храсту обиснуте,
да вас ласно свак замири,
често од вјетра ви надуте
чин'те да у вас вјетар свири.
|