ЕГЛОГА, У КОЈОЈ ПАСТИРИ ДАМОН I ТИРСИ МЕЂУ СОБОМ ЗГОВОР ЧИНЕ КАЖУЋИ, ГДИ МОПСО ПЛАЧЕ СМРТ ИСТЕ ГОСПОЈЕ НИКЕ БРАТУЧЕДЕ ЊЕГОВЕ

Извор: Викизворник
ЕГЛОГА, У КОЈОЈ ПАСТИРИ ДАМОН I ТИРСИ МЕЂУ СОБОМ ЗГОВОР ЧИНЕ КАЖУЋИ, ГДИ МОПСО ПЛАЧЕ СМРТ ИСТЕ ГОСПОЈЕ НИКЕ БРАТУЧЕДЕ ЊЕГОВЕ
Писац: Динко Рањина
402. песма Пјесни разлике


ЕГЛОГА, У КОЈОЈ ПАСТИРИ ДАМОН I ТИРСИ МЕЂУ СОБОМ ЗГОВОР ЧИНЕ КАЖУЋИ, ГДИ МОПСО ПЛАЧЕ СМРТ ИСТЕ ГОСПОЈЕ НИКЕ БРАТУЧЕДЕ ЊЕГОВЕ




5
   О виле ви, које имате чудну влас
чинит, вик да поје људи се вридних глас,
   нарец'те сад мени, да могу рити ја
тим, над ким љувени зрак свитло свеђер сја,
   ствар, ка се подоба за од зла, вај, дигнути
у свако прем доба видјет, знат и чути.
   Вријеме оно, ко сили међу дан тере ноћ
у муци немили драгога далек оћ,
   састави два тада пастира по срећи
уз мила њих стада планином ходећи,
   у којој најприја на свијету њекада
жито се посија, ко рађа свуд сада,
   гди видећ, да трава, ливада ку плоди,
за стада њих здрава велми се находи.
   Ну едан друм скупив сва иман'ја мирно тад
седоше оба два под један дубов хлад,
   сједећи тер такој Дамон туј најпрви
издријешит језик свој у говор хтје ови:

ДАМ.
   О Тирсе хваљени врху свих на свити,
мољу те, сад мени за милос кти рити,
   при води студени што се јур кон вира
велик број бјеше они скупио пастира,
   минуте ове дни с Силваном ја но кад
натјечућ у пјесни борах се за обклад?

ТИР.
   Мопса знаш пастира добро ти, у гори
ки пасе кон вира, гди ничу све бори,
   ки начин прав на свит пастиром хотје дат
за орат, резат, садит, сијат, жњет и копат,
   видећ, да од њега вила се одили,
која га врх свега љубил' је свим дили.
   Споменув ње дике за жељу љувену
кроз муке велике вас колик повену,
   и злу туј бољезан не могућ трпити
у њеку тад пјесан поче се тужити,
   ка липа туј мени види се толикој,
да у дуб зелени уреза нож је мој,
   нека их спомене, на тојзи дај води
тко стадо прижене за пландит кад годи.

ДАМ.
   Ах тако т' вишња чес допустил' с љубави
уживат вик урес тве виле гиздави,
   и тако т' звир прика не имала на свит сај
ниједну влас до вика за дати сладу вај,
   реци ми, ка бјеше тој пјесан, кроз коју
тај пастир цвиљаше желећи вил своју?
   брштању т' ову ја даривам чашу сад,
ку доби свијес моја спјеваје за обклад.

ТИР.
   С молбами дарови вељу моћ имају
при тима, ки ови наш свијет не знају,
   ну мени доста јес твоја рич на свити,
ка сили сад му чес, да т' будем све рити,
   тер ако свис твоја буде ме слишати,
све, што знат буду ја, све ћу ти казати,
   нека се траје дан, у драгу ер труду
већ воли рабит знан, нег стати залуду.
   О вило ти, која
врх вила свих иних без рати и боја
   добиваш на свити прем срца свакоја,
још да су камена,
   у теби моћна је толи моћ љувена,
знај добро, ер већ ни
   свитал ми без тебе ови зрак сунчани,
одкли се одили твој урес избрани,
   ван кога на свити
ниједну ствар очима не могу видити
   Без тебе овди став
остах сад како но сред мора једна плав,
   без реда ка гинув не држи начин прав,
за моћ крај жуђени
   ухитит, чим ју рве одсвуд вал срџбени.
I како јур, када
   звизда, ка свитли обдан, пође пут запада,
свит таман без зрака остане свим тада;
   тако ти кад пође,
све мисли несрећне у срцу мем ође.
   Ја тугу, ки многу
поднил сам тебе рад, вај мени небогу,
   живити без тебе никако не могу,
бивши тај чес твоја
   узрок, ким весело на свити живљах ја.
Нитко ни, тко мени
   ван' тебе може дат лик рани љувени,
од труда свих мојих покоју жуђени,
   кому сам записал
на службу с вјероме срце, ум и мисал.
   Тужне очи моје,
ви на свит радости имасте свакоје
   заради љувене једине госпоје,
зле воље ме сваке
   која вик тјераше јак сјевер облаке,
да ли ме свуд сријета
   и сретав невољно ме мисли све смета
твоја влас, а худа несрећо проклета,
   колико да сита
нијеси још ме туге јадовне од свита.
   Толико сред луга
ни листја у гори, колико за друга
   срце ме велик број сад носи од туга,
ке очи ме силе,
   да жељно тебе рад у плачу све цвиле.
Ако кад ти, моја
   пјесни, туј будеш доћ, гди стоји госпоја,
која се за радос славити достоја,
   реци јој: верни твој
прије реда тебе рад прикрати живот свој.

ДАМ.
   Ловор, ки лис вику на гранах свих води,
колико планику вридностју надходи,
   толико тој име, које ти сповиди,
у слави над свиме више се сад види.
   Ох да је блажена међу свим вилами
тај вила хваљена, која га замами.
   Блажене и гране од дуба зелена,
ке часно сад хране глас од ње имена,
   покли она узрок би, да наша ливада
над свима придоби у свему час сада.

ТИР.
   Тај пјесан љувена, ку хвалиш сад такој,
ни близу такмена к онојзи није другој,
   ку други дан створи за тим днем кроз пораз
зачувши, да мори немоћи зле је влас,
   од које слова број изређен свим з двора
вељаше овакој у кори јавора:
   О боже свим прави,
ки најпри нађе лик у бил'ју и трави,
   ким мнозих, не себе, наредно оздрави,
кад срце тој вили
   стриломе оловном зла Љубав прострили;
ако кад умрли
   снижан глас у молби тва милос загрли,
мољу те, с лицим твим сад овди прихрли,
   за помоћ дати тој,
ка сузи с чемера у муци нередној.
   О смрти, живот њој
ако ти заслонит узбудеш кроз лик твој,
   уза њу схранићеш и мени живот мој,
ер без ње живити
   живот мој не може никако на свити.
Знам, да знаш добро ти,
   како тај, ки рачил јеси се љубити,
коли је худа ствар драгу ствар згубити,
   ку познаш кроз дила,
да те је у свему крипосно љубила.
   Свим молбам, ким могу,
теби се ја мољу све како мом богу,
   да мени кроз тву моћ поможеш небогу
рад виле, ка сву влас
   на поспјех све губи, не скрзмав зли пораз.
Теби, ки верна би
   помоћ свим умрлим у свако јур доби,
милостив све бити велми се подоби,
   бивши ти вјечна ствар,
кôј свјетни наудит не може ниједан вар;
   и нагли сад уред
поставит јаду злом подобан вриједан ред,
   при нег се озледи јадовна худа злед,
ка би рек да хрли
   све наглећ, да прî чес к себи ју загрли.
Худу злед одтира
   тер не да, чиме мач свој бритки подира,
да она, ка боље све ствари пробира,
   кроз слипо ње дило
убрати јур буде сеј воће незрило.
   Ма пјесни притужна,
ако кад будеш доћ к онојзи, ка сужна
   држи ме у узи ни крива ни дужна,
реци јој: твој ће роб,
   будући што теби, уљести жив у гроб.

ДАМ.
Не сцијењах ја, ниједно умрло на свити
   да може наредно речен'је тач бити,
слатко је зрит к зелени крај воде студене,
   ну слађе дваш мени теј пјесни медене.

ТИР.
Чудан би још урес у песни пак оној,
   кад зачу, худа чес да скрати живот њој,
ка му да знати ред у тојзи незгоди,
   да малиш сама злед чловику доходи:
Пастир, ки РАЊЕНА
   јес срца кроз стриле од боја љувена,
под сјени сједећи од бора зелена,
   у који вираше
вода, ка драг ромон у хладу чињаше.
   Не могућ гркости
трпити, која му с великом силости
   стираше први цвит од своје младости,
с великом бољезни
   разби свој скровен мук у таке он пјесни:
Одколе ти мину,
   ма вило, далек тја, с тобом, знај, погину
сва свитлост јур она, ком дзора ма сину
   најприје кад мени
поклони за радос свој урес љувени.
   Како кад студене
зиме моћ зла приде, све ствари зелене
   чини мраз ледом злим нередно да свене,
тач и ти, кад иде,
   злим јадом ме сласти чини да поблиде.
Без тебе остах, вај,
   у тузи чемерној каконо птица тај,
кад друга драгога изгуби на свит сај:
   нигда она неће
на грани зелени пристати вик веће.
   Гди годи заћ буду -
зачет бих на свит сај по толи чес худу -
   никако наћ мира не могу мом труду,
не могу без тебе
   живити колико сам исти без себе.
Помњиве теј пчеле
   у гори љетњи цвит кушати све желе,
а мојим ја твоје позоре веселе,
   позоре, ким слике
није бил', није сада, ни ће бит у вике.
   Када се упути
на тај пут, вода сва јадом се замути,
   а небо потамни у муци приљути,
тер море од веће
   кроз срџбу злих вјетар удари на смеће;
и иман'је, ко зна се
   претило коли би, не ктје већ да пасе
траве лис, зачувши немиле теј гласе;
   нег поче цвилити
кроз муке њих тужне чемерне на свити.
   Врх росних травица
сјутра, кад истјече дзороме даница,
   замукну жубер тих од љетних славица,
а миле њих пјесни
   све виле сврнуше у горке бољезни.
Блажене теј стране,
   ке сада имају ње дике избране,
у којих скровени лијеци су за ране,
   ке љубав сатвара,
чиме нас мукам злим трудећи умара.
   Кад са мном ти бише,
пролитње све цвитје разлико свуд цтише,
   а мед тај прислатки из дубја тецише;
ну од мене твој ступај
   кад одни, све згибе тој мени на свит сај.
Видил' су уза се
   десеткрат ливаде жутити теј класе,
које срп на бриме у снопје попасе,
   одкли ме подложна
љубави учини твоја моћ узмножна.
   Доколе устеку
рике и зраци од сунца успеку
   и овце успасу туј траву њих меку,
вазда ћу чинити
   од тебе спомену неумрлу на свити.
Тој ти је узрок бил, за који, добро знај,
   бјеше се јур скупил пастира вас број тај,
једнага ки рише меу собом рад тога:
   сад се дни вратише времена старога,
покли се кроз виле, ке нами владају,
   овако сад миле пјесанце спјевају.

ДАМ.
Пјесни теј, право јес, уздигнут до звизда,
   покли у њих таку чес вишњи нам бог изда,
ке на свит хваљене дотле ће, мњу, бити,
   докле плам љувене узбуде горити,
ер толи сладак глас птица она не има,
   ка зачув смрти влас пјет почне пјеснима;
ни она пак друга, ка славна тач бива,
   да вазда сред луга љетни дан припива;
колико слатко јес спјеван'је, које ти
   за моју добру чес поредом ктје рити.

ТИР.
Још за тим пјеснима, знај, ке рих одизгар,
   рукама својима створи он ову ствар:
објеси на дуб тај дарове многе тад,
   ке њекад на свит сај добил је за оклад,
и дипли све миле, колико да вели:
   мој живот без виле већ спјеват не жели.
Тако ти начин да, ки незнан не види,
   да о њем свак сада у слави бесиди.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.