Бечки књижевни договор

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Договор о српском књижевном језику у Бечу (1850.)

Доље потписани знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући, како нам је наша књижевност раскомадана, не само по буквици него још и по правопису, састајали смо се овијех дана, да се разговоримо, како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили. I тако смо

1. Једногласице признали, да не ваља мијешајући нарјечја градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик; а то све

а) зато што није могуће писати тако, да би свак могао читати по свом нарјечју,
б) зато, што би свака оваква мјешавина, кано ти људско дјело, била гора од којега му драго нарјечја, која су дјела божија, а
ц) и зато, што сви народи, као нпр. Нијемци и Талијани, нијесу од својијех нарјечја градили новијех, него су једно од народнијех изабрали, тер њим књиге пишу.

2. Једногласице смо признали, да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје да буде књижевно; и то

а) зато, што највише народа тако говори,
б) што је оно најближе старому славенскому језику, а по томе и свим осталим језицима славенскијем,
ц) што су готово све народне пјесме на њему спјеване,
д) што је сва стара дубровачка књижевност на њему списана,
е) што највише књижевника и источнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на сва правила). По том смо се сложили, да се на онијем мјестима, гдје су по овом нарјечју два слога (силлаба) пише ије, а гдје је један слог, ондје се пише је или е, или и, како гдје треба, н. пр. бијело, бјелина, мрежа, донио.

Ако ли ткогод из којега му драго узрока не би хтио писати овијем нарјечјем, ми мислимо, да би за народ и за књижевно јединство најпробитачније било, да пише једнијем од остала два нарјечја, којијем му је воља, али само да их не мијеша, и не гради језика, којега у народу нема.

3. Нашли смо за добро и потребно, да би и књижевници источнога вјерозакона писали x свуда, гдје му је по етимологији мјесто, као што они вјерозакона западнога пишу х и као што народ наш од обадва вјерозакона на много мјеста по јужнијем крајевима говори.

4. Сви смо ми признали, да х у самосталнијех имена на крају у род. множ. не треба писати, јер му ондје ни по етимологији ни по опћеноме народном говору, ни по староме славенском језику, ни по осталијем данашњијем језицима славенскијем није мјеста. Ми смо се опомињали, да ће се наћи књижевника, који ће рећи, да би ово х само зато ваљало писати, да се овај падеж разликује од осталијех, или најпослије да би ове разлике ради мјесто х ваљало писати какав други знак.

Али једно зато, што се у многијех ријечи овај падеж по себи разликује (н. пр. земаља, отаца, лаката, трговаца итд.), а друго што у нас има и другијех падежа једнакијех, па их у писању никако не разликујемо и што овакијех ствари има много и у другијех народа - ми смо сви пристали на то, да се ни х нити икаков други знак на поменутоме мјесту не пише, осим само кад се из смисла не би могло разумјети да ријеч стоји у род. мн. да се назначе акценти (које ће нам ваљати чинити и у осталијем овакијем догадјајима).

5. Сви смо једногласице пристали, да се пред р, гдје оно само собом слог чини, не пише ни а ни е, већ само р нека стоји (н. пр. прст), и то:

а) зато што народ тако говори,
б) што књижевници источнога вјерозакона сви тако пишу (осим једнога, двојице),
ц) што и Чеси тако пишу,
д) што су многе славенске књиге глагољскијем словима тако писане,
е) што се сад доказује, да ни у староме славенском језику на овакијем мјестима није требало писати јерова ни код р ни код л, јер су ова оба слова на овакијем мјестима била самогласна, као и у санскриту.

Ово смо дакле за сад свршили. Ако да Бог те се ове мисли наше у народу приме, ми смо увјерени, да ће се велике смутње књижевности нашој с пута уклонити и да ћемо се к правоме јединству много приближити.

Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему, да би на ове мисли наше пристали и по њима дјела своја писали.

У Бечу, 28. марта п. н. 1850.

Иван Кукуљевић, с. р. Др. Димитрија Деметер, с. р. I. Мажуранић, с. р. Вук Стеф. Караџић, с. р. Винко Пацел, с. р. Фрањо Миклошић, с. р. Стефан Пејаковић, с. р. Гј. Даничић, с. р.