***Суро небо ниско ћути

* * * Писац: Стеван Луковић

Суро небо ниско ћутим
Мре јесењи мутни дан.
И листови шуште жути —
Пусти земља... Тужни пути
Што их граком прати вран.

Само, гдено тешка сета
Тишти круга драги збир,
Где мирише туга света
И босиљак тужни цвета
И побожни влада мир;

Само... само, после дана
С хуком што су прошли ту,
Где јесења лежи слана,
Сухо сипа лишће с грана
И болане чежње мру —

Тужно гледам, срце моје,
Гробни покој око нас;
Мину холуј куте твоје —
Пригрливши боле своје
Смерно слушам душе глас.

Жар пламени страсти гасне,
Гар му хладни лежи сам;
Мре неспокој чежње страсне
А мир враћа зраке јасне
У велики душе храм...

Жалим... праштам. Душа рада
Да пригрли цео свет,
И то небо што се јада
И то лишће које пада
Уз последњи, слаби лет.

Жалим... жалим, јер и патих —
Нити завист, мрзост знам,
И суровост срцу кратих
И утехе снагу схватих
Да јак будем да је дам.

И праштања душе пуне
Широм божјим блудим клет;
Жалосно ми плачу струне,
Ал’ глас не знам који куне —
Научих се волет’ свет.

Извор

• 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 34-35.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 124 године.