(Сиво, суморно небо...)
| (Сиво, суморно небо...) Писац: Војислав Илић |
Сиво, суморно небо... Са старих ограда давно
Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже,
А доле, скрхале ветром, по земљи гранчице леже;
Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно,
Без живота је све.
Изгледа као да самрт уморну природу стеже,
И она тихо мре...
А по каљавом друму, погружен у смерној туги,
Убоги спровод се креће. Мршаво, малено кљусе
Лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги —
И киша досадно сипи, и спровод пролази тако,
Побожно и полако.
23. октобар 1886.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 290, Вук Караџић, Београд.
|