* * *
Сам. Далеко. Нигде људског гласа,
Само шумор са гранчица вити';
А ноћ баца своје звезде сјајне
И са њима свод бескрајни кити.
И час небу молитва ми крене,
Те ме теши, па ми душу крепи;
А час опет овлада ме туга
И срине ме са висина лепи'.
Па шта хоћу? Тако питам себе,
Станем, мислим, ил' и разум стане.
Ноћ. Тишина. Тек са неба сјајна
Каткад кришом која капка кане...
Срце, срце!... Ил' ти ниси криво.
Ја разумем, што те немир схваћа:
Дух је с неба, он би небу хтео,
Ал' ме смртност у прах прози враћа.
