Чучук-Стана/VII

VII

◄ VI

X

VIII ►

    У пролеће 1845. задеси Стану највећа жалост. Немила смрт покоси јој сина Александра у цвету младости.
    Овај страшни удар необично је потресао нежну мајку. Сви се бојаху, да њен снажан дух не клоне под теретом ове грдне туге!
    На погреб се искупила толика пратња, какве нова Атина до онда још није видела. Од свуда се стекло мало и велико, да ода последњу пошту Јоргаћеву сину. Непрегледна гомила прекрилила беше све околне улице. У кући самој све просторије беху испуњене отменијим светом, вишим официрима (негдашњим ратним друговима Јоргаћевим), многобројним свештенством, великодостојницима и вишим чиновницима, угледнијим грађанством и многим отменијим странцима. Међу осталима беше и стари Маврокордато, некадашњи борац за слободу Грчке и председник прве народне скупштине у Епидауру 1822., a до скора председник министарског савета. Међу свештенством видео се и Поликарпо, архимандрит руске цркве у Атини, који беше дошао на пратњу са својим певчицима.
    Стана је седела у другој соби. Пријатељи њени задржаваху је, да не прилази одру сина свога, да је призор тај још већма не растужи.
    Време дође, да се тело на гробље понесе. Стана се дигне. У руци имађаше мален јастучић од зелене свиле. Она пође у другу собу. Пријатељи је стану задржавати.
    — „Хоћу да се са својим сином опростим. Пуштајте ме к њему.”
    Глас јој беше тих, достојанствен. Сви се уклоне на страну, а Стана приђе столу на ком јој је син лежао.
    Лице јој беше мирно. Вихор туге беше већ преко њега прелетео. Мати је своје јаде већ изјадала, а сад је на јунакињу дошао ред да проговори.
    Мртва тишина настаде у соби. Сви погледи беху управљени на мајку.
    „Сине” — проговори Стана гласом који није ни мало дрхтаo — „при овом растанку требало би да понесеш дарак од своје мајке. Али мајка нема ништа да ти даде у својој сиротињи; него ће ти дати оно, што јој до сад беше највеће њено благо. Ево ти — и с овим речима маши се у зелени јастучић — ево ти прамен косе твога оца, који је изабрао себи гроб у плавом зраку, а мени ово послао, да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој! Врати му, сине, натраг овај прамен и кажи му, како су неблагодарни Грци према онима који су им слободу извојевали; кажи му да Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!”
    С овим речма метне Стана онај прамен косе своме сину под главу.
    Није могуће описати дејство, које је ова неочекивана беседа произвела. Не, ово није Јоргаћева жена казала; кроз њена уста је проговорио геније Јеладе, проговорила је пробуђена свест јелинског народа. Свак се осећао поражен овим јавним и заслуженим укором.
    С овим речма метне Стана онај прамен косе своме сину под главу.
    Није могуће описати дејство, које је ова неочекивана беседа произвела. Не, ово није Јоргаћева жена казала; кроз њена уста је проговорио геније Јеладе, проговорила је пробуђена свест јелинског народа. Свак се осећао поражен овим јавним и заслуженим укором.
    Беше то свечан, узвишен тренутак. Кроз дубоку тишину чуло се само по гдекоје тихо јецањe.
    У соби се находило неколико грађана са острва Керкире (Крфа).
    Један од њих приступи Стани.
    „Госпо, — рече јој — не дај да ова драгоценост оде под земљу. Дај нам тај прамен, или ма и најмањи део од тога прамена, а ми ћемо подигнути Јоргаћу достојан споменик у Керкири!”
    „Хвала вам, пријатељи, на тој лепој понуди! Кад Јоргаћ овде није заслужио гроба, не треба га ни тамо!”

Извор

16. 9. 1900. Нова искра, Бр. 9. стр. 264-265.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Ђорђевић, умро 1900, пре 126 година.