Чучук-Стана/V

V

◄ IV

X

VI ►

    Стана је живела у Хотину до 1842., више од двадесет година. Сестра јој Стојна, удовица Петрова, преуда се међутим за Недељка Спасојевића у Букурешту, где је и умрла око 1838.
    Из Хотина се одсели Стана са својом и сестре Стојне децом 1842. преко Цариграда у Атину.
    Још у почетку грчког покрета позајмила је Стана Хетерији знатну суму новаца, тековину првога свог мужа Ајдук-Вељка, на 30000 дуката. Те је новце тражила Стана од грчке владе, и добила је одговор, да јој се не може платити у новцу, него ће се предложити скупштини, да се њој и њеној деци даде пристојна накнада у земљи. Стана је и умрла, чекајући узалуд, да се овакав предлог пред скупштину изнесе, а кћи јој се још и сад нада, да ће та ствар пред скупштину доћи и повољно се решити.
    Место те накнаде одобрена је Стани као Јоргаћевој удовици пензија од 145 динара месечно, коју је до смрти уживала. Оба њена сина, Милан и Александар, постану „почасни” потпоручници у грчкој војсци.
Горка школа живота, кроз коју је Стана још у својим младим годинама прошла; двадесетогодишње становање њено у Хотину и чести саобраћај са многим отменим личностима; свест да су јој оба мужа били први јунаци у српском и грчком роду и да су обојица славно погинули у одбрани свога народа; а уз то разне дужности и бриге породичнога живота скопчане са ватреном жељом: у својој деци отхранити пријемнике очиних врлина и осветнике његове јуначке смрти; — све то скупа јако је утицало на развитак и душевни преображај ове ванредне жене. Од опаке Амазонке постаде озбиљна, достојанствена матрона, од јуначког девојчета свесна, непоколебљива патриоткиња. Срце јоj и сад беше пуно топлине, али са мање бујности; душа јој беше онај исти драги камен, само искуством и културом углађенији. У Хотину jе научила грчки читати, писати и говорити, а осим српског и грчког говорила је још и руски, пољски и румунски.

Извор

16. 9. 1900. Нова искра, Бр. 9. стр. 263-264.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Ђорђевић, умро 1900, пре 126 година.