Чудотворни прстен

Извор: Викизворник

Била једна удовица ца једнијем малијем синчићем. Није имала нигдје ништа осим једне мале кућице и једне башче. Сирота удовица није могла ништа радити, јер је била саката, него је од милостиње живјела и дијете хранила.

Пошто се малиша докопа снаге рећи ће један дан матери: „Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу поодрастао; него, дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја већ дрва гонити, па се обоје хранити, а да другоме додијавамо.“ „Е мој синко“, рећи ће му мати, „сада да ја продам башчицу па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук изјести, те тако нећемо имати ни башче ни коња.“ Јест, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети одовуд, док једва да се укабули и прода башчу те купи коња. Пошто се малиша докопа коња, поче дрва гонити и продавати, те је некако животарио с матером. Иако нису имали да им се пресипље, нијесу били ни гладни, ни без ватре. Једно јутро нареди мати сину да доћера кући сува дрва, јер да ће тај дан прати хаљине. „Добро“, рече мали, па по обичају пољуби мајку у руку и оде у дрва. Када је у шуму дошао, припе на једној пољани коња да пасе, а он оде сабирати по шуми суховину. Не потраја дуго, а он зачује неку јаку јеку и писку, па потрчи да види шта је и како је. Када дође над једну долину, има шта и видјети. Аждаха прождрла јелена, па јој запели рогови у чељустима, па не може ни натраг ни напред, но се мучи и јечи. Чим њега угледа речи ће му: „Чујес, момче! Кумим те богом и по богу да си ми брат, кад те је бог намерио са том секиром, осијеци овоме јелену рогове и кутариши ме белаја“. А јелен ће му: „Немој ако знаш за бога, него убиј аждаху, не би ли жив остао?“ Малиша се стаде мислити, мисли, мисли: е, да сада поцне тући змију, може бити да ће она избљувати јелена, па и њега прождријети, а напослетку она га је прва богом заклела и побратимила, те смисли да њој поможе. Брзе боље полети тамо, те секиром јелена по роговима клеп, клеп, док рогови отпадосе, те га аздаха сербез прождерије.

Пошто аждаха прождрије јелена, рећи ће му: „Е, побратиме, ти мене курталиса смрти, а сад је ред на мене да се одужим. Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ћe те добро даривати. Него немој се преварити: што ти год уздаје немој узети, него му ишти прстен.“ Па пође пред њим. Малиша ћe те за њом, а она ти га уведе, побратиме си драговићу, у некакву пећину. Када га проведе кроз пећину, дођоше на једно велико поље, а насред поља велики сто, а на њему се змијски цар курисао, а цијело поље притисле свакојаке змијурине. Богме када змије угледаше царску кћер, начинише поширок пут, те се малиша мало ослободи, а бијаше се препао кад је угледао онолику гамад. Када аждаха дође до оца, све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и како га је, ево, довела њему да га за то дарује. Када то чу цар, peћи ћe одмах млађима да се момку натовари двадесет товара блага и даде, али нуто чуда, момак неће на то ни да погледа, но ће цару: „Хвала ти, царе, на благу. Ако ћеш ми дати што, дај ми прстен с руке, а ако ми прстен нећеш дати, ја ти нећу ништа друго.“

Цар му је давао шта хоће друго, само не прстен, ама он запео на једну: прстен те прстен. Цар му напошљетку одговори да му прстен не може дати, а он се окрену па пође и рече цару и царској кћери збогом. Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. „Куда ћеш ти?“ упита отац. „Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.“ Цару би жао кћери, кан ти кад му је једна, па поврати младића и даде му тражен прстен. Тада га змија посестрима испрати до онога мјеста гдје су се први пут састали, па ћe му: „Кад год ти што устреба, принеси прстен к ватри, па ћеш свега имати.“

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен: а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела коња вукови појели. Кô јадан, кô жалостан, не имајући куд камо, упрти самар на леђа, а четири плоче метну за пас, па једва ни жив ни мртав у мртви акшам дође кући. Бре, све је добро досада; али да видиш сада јада, када га мати опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стаде га грдити и ружити на пасја прескакала, па да се и на том размину, но докопа штапину, па одовуд па отуд, кô вола у купусу. Бре, не да му ништа ни вечерати, нити у соби спавати. Он јадан, жалостан, убијен и пребијен, гладан и прегладан, сави се па малко онако уморан заспа, ама када по њему почешецријева крчати и гудјети, пробуди се. Тад се тек сјети прстена, па га принесе к ватри, а два Арапа па преда њ: „Шта заповиједаш, господару?“ „Заповиједам да ми подоста донесете, и то одмах, сваке захире, и пуну авлију дрва, све суховине, нека ми има мати су чијем паpити хаљине.“ „Све ћe бити, господару.“

Поклонише се и одоше. Не би штоно се рече дланом о длан ударио, а то се све испуни као што је он наредно, а он онако гладан примаче се па се оне разне ђаконије нађаваса, а оне пусте суховине стаче на ватру, па уза њу леже и заспа кô заклан. Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати — није шала, оде коњ, оде живљење! — па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија дрва. Поврати се сад да буди сина, кад погледа око њега чудо и захиру, пробуди га, па му рече: „А шта је ово, синко?“ „Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња.“ „А што ти то не каза својој матери cиноћ, него те онако избих?“ „Ево ти кажем сад, него кажи ти мени јесмо ли се сад помирили.“ „Јесмо, сине, јесмо“, па га стаде грлити и љубити.

Ту ти је он неко вријеме с матером у изобиљу живио, па се једном присјети и рече: „Што бих ја живио у овако тијесној кућици?“ па принесе прстен к ватри, а два Арапа па преда њ: „Заповиједај, господару!“ „Заповиједам да ми на тој и тој мераји начините сарај као што је у цара, а у сарај намјешај као што је у цара, па када све буде готово, да мене и матер тамо преселите.“

Ту се они поклоне и оду, а он са матером заноћи у својој малој кућици, а кад се пробуди, има шта и видјети: као што је год наредио, све онако учињено, па још и њега и матер му пренијели, а он нити је шта чуо ни видио. Сада ти се истом он куриса у сарајима, па нареди матери да никога испред сараја не пропусти, него ко је гладан — да га нахрани, ко је жедан — да га напоји, које бос — да га обује, ко је го — да га заодјене. „Кад је, вели, нама бог дао, нека и сиротиња живи.“

Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: „А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не бих и оженио, да нијесам сам?“ — па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: „Заповиједај, господару!“ „Заповиједам да ми донесете султанију, царску најљепшу кћер.“ Они се поклонише и нестаде их, и за тили час ево их гдје донесоше султанију. Ту је он лијепо дочека и стаде миловати, а богме и она кад се видје у онаком истом добру као и код оца, помисли да је он ја цар ја царевић, па стаде и она њега миловати, те ти се ту лијепо по закону вјенчаше и лијепо живише.

Када цар опази да му нема кћери, стаде је тражити и распитивати, али је нигдје не може пронаћи, као да је у воду или земљу пропала. Тада цар поче обeћавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па се одмах врати цару и погоди се с њиме за велико благо да му кћер живу доведе. Пошто то све лијепо уговори, узме бака некакову кожу и шипку, па ос-бос опет од врата до врата, док опет дође пред онај двор. Када је била близу двора, опази је онај бивши сиромашак, па ће жени: „Ено некакове сироте жене, голе и босе, но реци матери нека је сврати, па нека је обуче, обује и нахрани.“ „Прођи се, бога ти, старијех бабетина!“, стаде га жена разбијати, а он јој вели: „Heћy ја да нико прође мимо моју кућу гладан ни го. Кад је мени бог дао, што ја не бих сиротињи?“

Жена као жена, е, бива, оно и треба да послуша мужа, оде доље па сврати стару, а свекрви рече да јој донесе захире и хаљине. Када свекрва оде да тражи хаљине, вјештица ће: „Бога ти, султанија, милује ли те како муж?“ Султанија се зачуди, па ћe јој: „Бога ми, милује, ама ми је за чудо оклен ти знаш да сам ја султанија.“ „Како ја не бих знала, кад ја свашта знам? Та ја сам то и припомогла да ти дођеш за њ. Него, чу ли ме, хајде ти донеси они његов прстен да ја у њему нешто проучим, па ће те десет пута више миловати него досада.“ Давно се рекло: у жене дуга коса а кратка памет, те ти и она повјерова баби, па излеће брже-боље к њему у одају. По његовој несрећи он бијаше заспао, те му она понајлак сними прстен с прста, а свој му намаче на прст, па са његовијем прстеном те баби. Када се баба докопа прстена, peћи ћe јој:„Ходи сједи, душо, за ме на ову кожу!“ Она сједе, а бака шипком пуц по кожи, и обје одлетише. Није шала, брате, вјештица и њезина сила, налет је био од нас и наше куће! Она ти тако лети, док долетише код цара, те му бака претеслими кћер и узе бакшиш.

Кад се сиромашак пробуди, зовну жену. Јест, али ње нема. Зовну матер, па пита за жену, али му она одговори: „Богме, ја не знам, ја одох да потражим оној баби што од одијела, а када се вратих, не нађох ни једне, те помислих да није ту с тобом у одаји.“ „Е, вала, гдје јe да је, ја ћy je добавити“, па брже-боље за прстен, а кад погледа, кад нема његова прстена, но му женин на прсту. Сада наједанпут као да га гром из ведра неба удари, ко је жалоснији од њега? Видје гдје је преварен, ама је затврдо држао да га жена није преварила, па се брже-боље преобуче у сиромашке хаљине и оде главом по свијету. Куд год је ходио, дође у Стамбол, ама како ћe сад да се састане са султанијом? Мисли, мисли, па смисли те оде право пред царски двор и прислони се уз врата. Царски га ашчибаша спази, помисли да је гладан, те га упита: „Шта ти ту чекаш?“ „Немам посла, па бих рад да ме примите у ту ашчиницу макар и за храну, а могао бих ви, ако ништа, суде прати.“ „Добро, добро“, рече му ашчибаша, „хајде унутра, добићеш посла.“

Ту ти се он сада куриса и намјести и за неколико мјесеци научи занат, и постаде први ашчија иза ашчибаше. Пошто је био јабанџија, а остале ашчије из мјеста, то су све ашчије ишле својим кућама на конак, а он сам остајао у ашчиници. Да му не би било необично саму по ноћи, набави једну мачку и једно псето, које је добро гледао и миловао. У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у харем носила јело те ти се он с њоме добро упозна и побратими. Једном ће он њој: „Вала, посестримо, ја бих те нешто молио, ако ми даш вјеру да о томе нећеш никоме ништа казати.“ „Тврђа вјера од камена, побро, казуј слободно.“ Онда ћe он њој: „Видиш овај прстен? Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и сахана да дође пред цареву кћep.“ „Хоћу, побратиме, да је и шта више.“ Ту ти он метну онај султанијин прстен у пилав, а посестрима добро уочи гдје га је метнуо, па окрену онај крај пред султанију, царску кћep. Царска кћи када захвати други пут пилава, угледа прстен у кашици. Чим га видје, одмах га познаде, а како и не би познала свој најмилији адиђар? Брже-боље вјешто сакри прстен да не би joш ко видио, па га спусти у џеп.

Увечер када оде спавати, зовну она робињу што улази у ашчиницу, па је упита: „Ти улазиш у ашчиницу, знаш ли има ли какав јабанџија тамо?“ „Имаде вели један, има три-четири мјесеца дошао, па га ашчија узео за севап, а он сада научио занат, па је први до ашчибаше.“ „А знаш ли гдје ноћива?“ „Знам, ноћива у ашчиници.“ „А ноћива ли још ко с њиме?“ „Јок, нико, само што има штене и мачку.“ „А знаш ли ти што за овај прстен?“ Па јој извади прстен и показа. Робиња се малко осмјехну па ће: „Знам, богме. Он је добар и поштен човјек, па сам се с њиме побратила, те ме је он, пошто сам му задала божју вјеру да нећу никоме казати, замолио да пилав окренем тако да прстен дође преда те.“ „Добро је, него сада да и мени вјеру задаш да ћеш шутити, па ћу ти нешто казати, а безбели ћеш и ти са мном срећна остати.“ „Тврђа вјера него камен стјена, слободно говори.“ „Е кад је тако, знај да је оно мој бивши човјек, него узми ове женске хаљине па му носи у ашчиницу, нека се преобуче и нека с тобом дође к мени.“

У млађег нема поговора, него бошчу под пазухо па побратиму у ашчиницу. Кад је њему све казала, нико срећнији од њега, — обуче се у женске хаљине, па полагано за робињом те жени у одају. Је ли ико cpeћнији но њих двоје кад се састадоше, ама кад прође прва радост, запитaће он жену гдје је онај његов прстен. „Богме га однијела она бака“, па му онда све исприча шта се је и како догодило. „Зло и наопако“, одговори он „никад се више нећемо моћи нашој кући повратити!“ „Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети.“ Тако је и било. Он ти прео дан у ашчиницу, а прео ноћ к султанији. Не прође много времена — е, шта ћеш, свашто на своје вријеме — када цар некако за то сазнаде, и би му велика мука: није шала така брука у царском двору. Цар је толико слуга намучио и посјекао, ама све узалуд: неће нико да укабули оно што није учинио. Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ћe њој све казати, а она ћe њему: „Имадеш у ашчиници једнога јабанџију. Он је онај исти што ти је кћep одвео био, ја сам га одавно познала.“ Цар одмах зовне ашчибашу, и нареди му да му доведе јабанџију што је у ашчиници. Када су тога јабанџију пред дара извели, цар без сувала, без џевапа осуди јабанџију на смрт. Баџа ћe на то цару: „Дај, царе, мени два џелата, па ћy га погубити.“ Цар јој даде, те ти мога сиротог јабанџију поведоше џелати с баџом у једну велику планину, и довелоше га над једну велику рупу. Ту баџа нареди те га бацише у рупу, а за њим бацише једну велику стијену. За њим бијаше пристала мачка и куче, те по бабиној наредби и њих двоје за њим бацише у јаму. Ако коме бог помаже, не може му нико наудити, те тако би и њему. Кад га бацише у јаму, не овариса на дно, но се устави на једном опећку и мало сколони, док она стијена протутњи, у том и куче и маче падну поред њега. Јест, ама су сад муке, нема се шта јести, а не може се изићи, те у своме јадy стаде миловати штене и мачку и с њима се гладнијем гладан разговарати.

Тако је прошло два дана, кад, једном у ономе мраку попипа око себе, кад му нема мачке ни штенета. Сада му још теже бијаше сносити своју судбину, али не потраја дуго, док се опет они стадоше око њега умиљавати. Кад их поче миловати, опази им по трбусима да су сити, па ћe сам себи: „Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док огладне, па ћy за њима, не бих ли и ја нашао селамета.“

До неколико крену кучка и мачка опет да иду, а он ти се лијепо ухвати штенету за реп, па за њима понајлак побаучке. Нијесу дуго ишли, кад дођоше на чистину. у некакав вилајет. Ту ти нигдје ништа нема но сами миши. Мачка и штене, кан ти гладни, одмах скочише па почеше давити, а миши сви побјегоше к цару. Кад цар опази њега, завикаће: „Аман, господару, устави ту војску, а ишти што год хоћеш“. Он викну на мачку и штене те дођоше к њему, па ће цару: „Heћy ти ништа друго, него од те и те баке таки и таки прстен!“ Цар одмах викну два стара миша, те их посла, и не потраја дуго а они донесоше преко педесет прстенова разне величине, а то је све што су од исте баџе покупили. Он разгледа све прстење, али његова прстена ту не бијаше. „Нема овдје мога прстена, него одмах ја прстен овамо или ћy послати сада овога једног слугу по велику војску.“ „Нема у бабе више ниједног прстена, осим једног што га вазда држи под језиком, па га ми не можемо никако украсти.“ „Брже прстен како год знате, или ћу сад послати по војску!“ На то ће један мали, сакати миш, који се је бојао ако се војска пусти да је он први на реду: „Не пуштај, ако бога знаш ,ја ћy ићи, па што год бог даде! Него, царе, дај ми два поуздана и јака друга, који ћe ме носити, јера ја као сакат не бих могао отићи.“ Цар му одмах даде, и они га упртише, те баџи у собу. Ту се мали помокри у сметље за вратима, па у то сметље замеља реп, и рече друговима: „Чим ја зграбим прстен, зграбите ви мене па бјежите“, па онда понајлак привуче се баби која спаваше на прса и браду, па јој онако мокар и прашљив реп сукну у нос. Баба кихну, а из уста јој излеће прстен. Хроми шчепа брже-боље прстен, а она два друга хромога, те умакоше прије него се је баба освијестила, — утекоше срећно и весело, и однијеше прстен да и другове овеселе.

Када сиромашак спази прстен, обрадова му се веома. Јест, али сада нема ватре, а без ватре се не може ништа. Мисли се шта ће, док се нешто присјети па стаде пребирати џепове и по његовој cpeћи нађе једнудвије кресавице, па укреса и принесе прстен, а Арапи одмах: „Заповиједај господару!“ „Заповиједам да изнесете на они свијет мене, мачку и кучку.“ И што би длан о длан, сви се наврх јаме обреше. Сада опет укреса па нареди Арапима те одмах донесоше бабу, па онда извадише ону велику стијену што је баба за њим у јаму бацила. Најприје бацише бабу у јаму — јала, душо, држи се зубима за вјетар! — па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек.

Сада он рахат узе прстен па дође близу Стамбола и заноћи у једној кахвици. Увече пошто сви поспу, примаче прстен к ватри, а кад Арапи искочише, нареди им те га одмах пренесу к султанији у одају. Када га она видје, и обесели му се и ожалости: обесели што га опет види жива, а ожалости бојећи се да ћe сазнати цар, па да ћe их обоје пocjeћи. „Не бој се ништа више“, рече јој он, „ја сам опет прстен кутарисао“, па јој поче причати шта је све претрпио, и како је бабу убио и до прстена опет дошао. Ту се они рахат учинише, а кад ујутру свану, он неће да иде, те га слуге припознаше и јавише цару. Цар одмах узе собом два џелата, па дође да их обоје погуби. Кад он опази цара и џелате, брже-боље прикреса па прстен к ватри: Apaпи искочише, а он нареди те његова четири џелата спрам царска два стадоше. Кад цар видје то чудо, завика му: „Устави ти твоје џелате, а ја ћy своје, па да се мало поразговарамо.“ Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и оклен је. Он цару све исприча по реду ко је и оклен је и шта је доживио — овако као ја вама па му најпослије рече: „Честити господару, мене је бог досада чувао, а твоја кћи колико је мени мила толико сам и ја њој, него да нам и ти дадеш дову па да се узмемо.“ Цар се мало промисли, па ћe му: „Тако је суђено. Дајем ти је, само под тијем уговором да останеш уза ме.“ „Лијепо, честити господару, само ћеш ми дати узун да одем по матер, да је обрадујем и овамо доведем.“ Цар му то допусти, те он доведе матер, па цар учини велики шенлук и вјенча их.

Ако су живи, и данас су добро.

Извор[уреди]

  • Росић, Т. 2002. Најлепше српске народне бајке, друго умножено издање. Београд, стр. 80-99.