Херцег Владислав/30
| ←Први призор | Херцег Владислав Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
ХЕРЦЕГ (долазећи тражи очима):
Рекоше ми, овде ћу је наћи
(Опази је.)
Видосаво!
ВИДОСАВА (тргне се радостно видивши га):
Сладки Владиславе!
(Полети к њему с разширеним рукама , па се у једаред заустави.)
ХЕРЦЕГ (приступивши јој):
Која мрзка прострели те вила,
Да т’ застаде нога на пол пута,
И сестрица брату недолети?
(Хоће да је узме за руку.)
ВИДОСАВА (спусти очи, и руку заклања).
ХЕРЦЕГ (чудно је гледи):
Видосаво , драго име моје,
Ко то брата код тебе опаде,
Те ми недаш своје беле руке?
ВИДОСАВА:
Ах! (Погледи на страну хотећи ићи.)
ХЕРЦЕГ:
Ко дирну моју голубицу,
Да уздише, кад желим да гуче?
(Жешће.)
Да те није когод уцвелио?
Реци! Реци само Владиславу,
Па ћеш видит’, шта ће да учини
Бранећ’ сестру, што му небо даде,
Да се њоме дичи и поноси
Ко с челенком златном на калпаку?
ВИДОСАВА (погледи га, па јој ударе сузе).
ХЕРЦЕГ:
Од куд суза у том оку сјајном?
Је л’ то суза туге ил’ жалости?
На лицу ти с’ сеи од туге вије,
А у оку јасна радост блиста:
Кажи, мила, шта ти је на срдцу?
Ком’ ћеш казат’, кад не брату своме!
ВИДОСАВА (маше главом некајући).
ХЕРЦЕГ:
Видосаво, што си тако чудна?
Зар невидиш брата Владислава?
ВИДОСАВА (опет тако).
ХЕРЦЕГ:
Одпечати своја сладка уста;
Шта говори та анђелска глава,
Само онда знам, кад ’вако (знак одобравања)
ради!
ВИДОСАВА (тихо са спуштеним очима):
Ах! ми нисмо братац и сестрица!
ХЕРЦЕГ (тргне се):
Ко те таком лажи уцвијели?
Ако баш те и нероди Круна,
Која мене од срдца одвали,
Стричева те одљуља колввка,
А стричева кћерка Србљину је
Права сестра баш к’о и рођена!
ВИДОСАВА:
Ал’ ја нисам кћерка жупанова!
ХЕРЦЕГ (смеје се):
Иди Видо, иди детска главо,
Јеси право, мила моја , дете,
Кад и сада гаткама верујеш.
ВИДОСАВА:
Да знаш само од кога сам чула!
ХЕРЦЕГ:
Ни од кога, него од дадиље,
Која те је малу одљуљала,
Па ти гатке казиват’ навикла,
И данас ти једну измислила!
ВИДОСАВА (врти главом).
ХЕРЦЕГ:
Да ко други?
ВИДОСАВА:
Сама моја мајка!
ХЕРЦЕГ (ступи за корак у натраг):
Твоја мајка? Стрина Вукосава?
Иди, иди, ти несташна главо,
Мислиш да ме превариш, ал’ нећеш!
ВИДОСАВА (приступи му ближе):
Истина је, што сам ти казала.
Да ти знадеш, како је меника,
Видио би, до шале ми није!
ХЕРЦЕГ:
Па шта ти је мајка казивала?
ВИДОСАВА:
Да ми нисмо своји, Владиславе!
ХЕРЦЕГ:
Али како? њене кажи речи!
Можда ниси добро разумела.
ВИДОСАВА:
Кад ти оно прије код нас бија,
Ја сам ти се јако радовала,
А и како сестра брату неби,
Кога једва дочека да види,
К’о што ноћу, који санка нема,
Једва чека, да види зорицу;
Кад ти одеш, мајка ме дозове,
Одведе ме у собу на само,
Па ми онда ’вако проговори:
Видосаво, моја мила кћерко!
Отац нам се с херцегом измири,
Сад ћемо се чешће састајати.
Сад је време, да ти мајка каже,
Да се знадеш по том управљати.
Ти свог брата видиш у херцегу,
Па га љубиш као Воислава,
И љубов му своју показујеш,
Јер узрока немаш таити је.
Да сам тебе, чедо, ја родила,
Могла бих те срдцу оставити,
Јер су деца од браће рођене
Нашим Србљем к’о од истог отца.
Неби теби нико замерио.
Ал’ послушај, моје дете драго,
Што ће данас да ти мајка каже.
Ти ме држиш за рођену мајку,
Ја те љубим као кћер рођену,
Љубићу те и одсад к’о досад,
Мајка ћу ти бити к'о до данас:
Али твоје саме среће ради
Морам теби истину казати.
А и ти си у оних година,
Кад ту ваља казат’ ти истину.
Грехота би било спрама оне,
Која те је у муци родила,
Кад јој неби ни имена знала,
Ни сузам’ јој гроб неби полила.
ХЕРЦЕГ:
Видосаво, ти си то сневала!
ВИДОСАВА:
Нисам, браца, тако ми имена!
ХЕРЦЕГ:
То ја мора да сневам на јави! —
О каква ми дивна зора свиће
На истоку! — Даље , Видо, даље!
ВИДОСАВА:
Можеш мислит’, сладки Владиславе,
Како ми је срдце ударало!
А мајка ми, — о! не више мајка —
Мајка, мајка и сад и довека, —
А мајка ми овако продужи:
Ти си моја, и од крви моје
И ако те нијесам родила,
Мати твоја, то је сестра моја,
Јединица уз мене у мајке,
Верна љуба Ђурђа Баошића
Ужичкога кнеза и властела.
Родитељ ти у боју погибе,
Док си била у златној колевци;
А мајка ти отца не преживи,
Баш пресвисну за љубљеним другом
(Погледа га болно.)
Виш, да нисмо братац и сестрица!
ХЕРЦЕГ (гледи је подуго):
Видосаво! Кажем ја да сневам!
Каква те то дивота облива?
Сијаш ми се, к’о да с сунца сиђе!
Лепша си ми, него што си била!
ВИДОСАВА (тужно):
Не говори тако Владиславе!
Сад већ нисмо братац и сестрица!
ХЕРЦЕГ:
Да што си ми лепша и милија
Од кад си ми сестра бит’ престала?
ВИДОСАВА:
Да ти кажем, шта јошт мајка рече. —
ХЕРЦЕГ (нагло):
Не говори више о матери!
Хвала њојзи, што т’ таку одрани;
Већ ми кажи, шта ће с нама бити.
Ти си свога брата миловала?
ВИДОСАВА:
Ах! к'о данак оно јарко сунце!
ХЕРЦЕГ:
А брат сестру као своју душу!
А шта мислиш од сад с Владиславом?
ВИДОСАВА (уздахне):
Сад те несмем више ни гледати!
ХЕРЦЕГ:
Кажу л’ само то усташца тако,
Ил’ зна срдце, шта уста говоре?
ВИДОСАВА:
Ти си херцег, ја туђе сироче —
(Бризне плакати.)
ХЕРЦЕГ:
Немој плакат’, свака твоја суза
Годину ми брише из живота.
Док у груди ово срдце куца ,
Нит’ ћеш бити туђа, нит’ сироче!
Немаш отца, немаш своје мајке,
Ја ћу т’ бити и отац и мајка.
Но кажи ми, што ћу те запитат’:
Помислиш ли и сад кад на мене,
Од кад знадеш, да ти братац нисам?
Видосава (погледа га па спусти очи).
ХЕРЦЕГ:
Та грех није и да мислиш на ме,
Што неб’ рекла, ако је истина?
ВИДОСАВА (немирно):
Да ми нећеш за то замерити?
ХЕРЦЕГ (топло):
За ту реч ти пол живота даћу,
А не да бих теби замерио.
ВИДОСАВА (маше главом да мисли).
ХЕРЦЕГ:
Али ређе, него пре на брата?
ВИДОСАВА (нагло):
Много чешће —
(Тргне се и прекине.)
ХЕРЦЕГ:
Не прекида речи,
Кад бих мог’о кога усрећити
Тако благом к’о ти мене речма,
Које нећеш да ми изговориш,
Дао бих му и пола државе.
ВИДОСАВА:
Владиславе, хајдемо матери!
ХЕРЦЕГ:
Зар те мрзи са мном ’вако бити?
А ја с тобом волим сам стојати,
Нег’ у небу међ сами анђели!
ВИДОСАВА:
Мајка — тетка тако ме учила,
Да на само с тобом не говорим.
ХЕРЦЕГ:
А како те твоје срдце учи?
ВИДОСАВА:
Не питај ме тако Владиславе!
Немој тако у мене гледати!
Кад ме питаш тим чудесним гласом
Казала би т’ и самртну тајну;
А кад таким оком ме погледаш,
Умиру ми речи на језику.
Право каже моја стара мајка,
Није добро с тобом самим бити!
ХЕРЦЕГ:
А какво ти зло чиним, девојко?
ВИДОСАВА:
Зло? Никакво! Но сувише добра!
Срдце ми се у груди разтапа
Од чудесне сласти и милине;
Груди ми се шире да с’ разпрсну,
Једва дишем и тежко говорим —
Хајде!
ХЕРЦЕГ (горко):
Иди, кад тамо бит’ волиш
Видосава (пође па се врати):
Немогу се од тебе макнути!
(Покрије образ рукама.)
ХЕРЦЕГ (гледи је усхићен):
О девојко, којој нема пара
Плаво небо међ’ своји анђели!
Спусти руке с тога дивног лица ,
Да га гледим, да се наслађавам
К’о блажени лица Божијега!
Спусти руке —
ВИДОСАВА (скине руке с образа).
ХЕРЦЕГ:
У лице ми гледај,
Да ми видиш на образу срдце,
И истину у зраку очију.
Нема тога на овоме сввту,
Кога љубим, к’о што тебе љубим.
Дража си ми од очњега вида,
Скупља си ми од живота мога,
А милија и од саме душе.
О, да могу речи наместити ,
Да ти кажем, како ми је било,
Од како сам од тебе отиш’о!
К’о кад јутром јарко сијне сунце,
Тако мени ти си засијнула ,
По вас дан сам на тебе мислио,
Кад ноћ дође, тебе сам сневао.
Нисам знао, од куд та жестина
У љубови брата спрам сестрице,
А сад видим, да је срдце било
Паметније од охоле главе,
Која мисли да је срдце слепо,
И да у њој сва мудрост станује.
Је л’ и теби, драга, тако било?
ВИДОСАВА:
Исто тако, сладки Владиславе!
Кад сам само на то помислила,
Да те несмем у срдцу носити,
Хтеде срдце, да ми се разцепи!
ХЕРЦЕГ:
О, што си ми то срдашце драго
Тим црнијем цвелила мислима?
Дај га мени , ја ћу га чувати,
К’о што небо добру душу чува,
К’о што чува мајчица јединче,
К’о што чува рајско место душа. —
|