Турци не даду пити у славу божју

Извор: Викизворник


Турци не даду пити у славу божју

Славу слави стари деспот Ђуро
О пролећу дану Ђурђевоме,
Крсно име славна светог Ђорђа,
Да би нама у помоћи био.
Три ми Ђуро софре поставио: 5
Једну софру од сувога злата,
Другу софру од цкрли мерџана,
Трећу софру дрва шимширова,
На њих меће пива и јестива.
За најпрвом дванаест владика, 10
А за другом сву српску господу,
А за оном од жута шимшира,
Ону ми је ниже помакнуо,
Меће за њом кљасте и слијепе.
Ал’ да видиш големе невоље: 15
Откад Србљи царство изгубише,
Клети Турци зулуме чињаху
И Србљима јаде задаваху,
Крсно име служит’ не смијаху,
Па се боје Србљи свиколици. 20
Ал’ изиђе стари деспот Ђуро
На чардаку од бијеле куле,
Гледа Ђуро с десне на лијеву:
Када се је поље замаглило;
Није магла да би магла била, 25
Него пара коњска и јуначка.
Мало стаде, не би николико,
Ево јунак на коња дораста,
Силан Турчин ага Бећир-ага,
Тражи врата тешком топузином: 30
„Силан Влаше, отвори ми врата!"
Викну Ђуро своје вјерне слуге:
„Брже, слуге, ако Бога знате,
Отворите врата на авлији.“
Уђе Туре младо и помамно: 35
„Бре, каури, родила вас куја,
„Ал' не знате, шта сте и како сте?
„Крсно име славит’ не смијете,
„Слава божја већ се не напија.“
Скиде Ђуро капу под пазухо, 40
Сва господа на ноге усташе,
Сваки мучи, ништа не говори,
Ставише га у чело трпезе.
Нити једе, нити пије куја,
Него мрко пребраја господу, 45
Не да пита у славу божију,
Која њему ни помоћи неће.
Кад се Ђуро на невољи нађе,
Троструке га сузе промакоше,
Ваљају се низ господско лице, 50
Сузе рони, овако говори:
„О, Јерина, моја вјерна љубо,
„Узми боље једну купу вина,
„Па изиђи доље на сокаке,
„Кога првог видиш од Србаља, 55
„Пружи њему и купу и вино,
„Закуни га Богом великијем
„И нашијем крснијем именом,
„Да напије у славу божију."
Брже га је љуба послушала, 60
Напунила једну купу златну,
Доље пође сјетно невесело,
Бога моли, овако говори:
„Вељи Боже, и сви божји свеци,
„Дај ми данас близу двора мога 65
„Да сусретнем доброга јунака,
„Који ће ми напит’ по закону,
„То за славу Бога великога,
„И за славу светога Ђорђија.“
Хитро краче, а очима сматра, 70
Кад сокаку сиђе на калдрму,
И сусрете незнана јунака,
Појахао коња големога,
На њему је страшно одијело,
На јунаку свијетло оружје, 75
О седлу му копље убојито,
С десне стране топузина тешка.
Божју му је помоћ називала:
„Божја помоћ, незнани јуначе!“
А он њојзи љепше одговара: 80
„Срећа добра, Ђурђева Јерина!“
Упази му поглед наопаки
Кроз космате горње трепавице,
Упази му оба мрка брка,
Гдје му, густи, сједе по рамена, 85
Јунак дише, а брци се висе;
Препаде се, да од Бога нађе,
На тле паде и чашу испусти,
Здрава купа, а вино цијело.
Удеси се незнана делија, 90
С коња сиђе, за руку дохвата:
„Не бој ми се, моја посестримо,
„Него казуј, што је и како је.“
Јерина му стаде казивати,
По истини све како је било. 95
Рече ријеч незнана делија:
„Богом сестро, Ђурђева Јерино,
„Кажи мени, је си л’ вјере тврде,
„Могу ли се у теб’ поуздати,
„Да ме нећеш данас просочити?“ 100
Она му се куне и преклиње:
„Тврда вјера, незнана делијо,
„Тврда вјера, тврђа од камена!“
Онда јој је тихо бесједио:
„Ја сам главом Краљевићу Марко, 105
„Поздрави ми побратима мога,
„Рец’ му тајно, не помињи Марка,
„Сад ће доћи незнана делија,
„јер не хоће на друм пити вина,
„Ни напити у славу божију, 110
„Но у двору за софром бијелом,
„Гдје се вазда пије и напија.“
Брже скочи Ђурђева Јерина
И улеће Ђуру на чардака,
Све му каже од краја до конца, 115
Ма не каже, да је Краљић Марко.
Мучи Ђуро, ништа не говори,
Ал’ сам собом мисли и размишља:
Данас нема у Срба јунака,
Ко ће у двор пит’ у славу божју. 120
Мало било, не би николико,
Ал’ ево ти Краљевића Марка,
Покрио се самур кабаницом
Са врх главе до петнијих жила.
Како дође, одмах кавгу зивну: 125
„Гдје си, Ђуро, изнеси ми вина!
„Од Бога је велика грехота,
„А од људи зазор и срамота,
„Код оваке части и господе
„Да се мукло испијева вино, 130
„Јер се Србљи научили нису
„Вино пити, а мукли стајати.“
Примакну се при трећој трпези,
Као да је тужан и сиротан.
Турчин гледа, шта хоће да ради, 135
Примакну се к месу хајдучкоме,
Рукам’ граби, а зубима скубе,
Као гладан курјак овновине;
Пак дохвати једну купу вина,
По ње бјеше, пак је припунио, 140
На јуначке ноге устануо,
Рече ријеч: „Браћо, да пијемо
„Сад најпрву у славу божију!“
Кад ваславу заче да говори,
Скочи Турчин, ка да се помами: 145
„Лакше, Влаше, шта си наумио?“
Трже сабљу, скочи про трпезе,
Доиста ге погубити шћаше.
Ал’ је Марко стара варалица,
Збаци с’ себе бугарску ћурдију, 150
На топуз му сабљу дочекао:
„Лакше, Туре, куд си насрнуо,
„Ал’ не видиш да си погинуо?“
Позна Турчин Краљевића Марка,
Све владике и редом господа. 155
Виче Турчин, заклињу владике,
А господа грлом бејелијем:
„Нека, Марко, ако Бога знадеш,
„Не погуби агу Бећир-агу.
„Али не знаш, не знали те људи, 160
„Да ни с миром живјет’ не можемо!“
Марко чује, ал’ чут’ не хоћаше,
Но с Турчином там’ амо се маша.
Силан Турчин, али бољи Марко,
Савеза му руке наопако, 165
Привеза га реку о диреку,
С господом се у образ ижљуби,
А владике у бијеле руке.
Тадер рече: „Камо вас, господо?
„Хајте сада пијте и благујте 170
„И хришћански закон испуњајте.
„И ако смо изгубили царство,
„Душе наше губити немојмо.“
Пију вино, разговарају се.
Турчин гледа, не збори ријечи. 175
Тад господа закумише Марка:
„Богом, брате, Краљевићу Марко,
„Пусти нама агу Бећир-агу,
„Да нас Турци не би погазили,
„Сиротињу нашу цвијелили.“ 180
Тад се Марко у све мисли снађе,
Пусти врага, нек’ му није трага.
Тешко Србљем, гдје им није Марка!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Краљевић Марко, народна песмарица, Београд : Државна штампарија Краљевине Србије, 1913., стр. 114-119.