Тих се месец с неба чуди
| Тих се месец с неба чуди Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Тих се месец с неба чуди
Тих се месец с неба чуди
Што сам 'вако блед,
А ја опет њега гледам
Што је сребрн, сед.
Па ток сетан упитам га
Има л' зрака дост'
У њих светле да замотам
Њену невиност.
Да је тако срцу метнем
Да с њом живим ја,
Да засијам много боље
Нег' што и он сја.
Тих се месец с неба чуди
Што сам 'вако блед,
Ја се опет њему дивим
Што је сребрн, сед.
Па га радо старог питам
Да ли штогод зна —
Сећа ли се српске славе
Сећа л' Душана?
Да ли знаде кад ће сванут
Тај одсудни дан
Да у живу ватру грунем
'Вако оружан.
*
Месец блеђи — и небо га
Прогутало већ,
Ал' да мени радозналом
Једне хтеде рећ'!
Напомене[уреди]
- Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 39
Извори[уреди]
- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 47-48. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|