Тартарен на Алпима/I
Појава на Риги-Кулму? — Ко? — Шта се говори за столом на коме је постављено за шест стотина особа. — Пиринач и суве шљиве. — У часу приређена игранка. — Непознати записује своје име у гостионичку књигу. — П. А. К.
Августа 10, године 1880, у време кад је требало да се види онај баснословни сунчев залазак на Алпима који толико хвале Путовође Жоан и Бедекер, густа жута магла, измешана са белим праменовима снега, покривала је врх Риги (Regina Montium) и ону огромну гостионицу која тако чудно изгледа у овом голом планинском пределу, познату гостионицу код „Риги-Кулма“, која је сва у стаклу као нека опсерваторија, гломазна као каква тврђава, и у којој се обично по један дан и по једну ноћ бави гомила путника који обожавају сунце.
Очекујући и друго звоно за вечеру, привремени гости овог огромног и богатог хана, дркћући горе по собама, или уживајући на читаоничким диванима у мекој топлоти од наложених пећи, гледаху — у недостатку обећаних дивних призора — како се вију ситни бели праменови и пале пред пероном велики фењери чија су се двострука стакла, као у кула светлиља, тресла на ветру.
Попети се тако високо, доћи са свих страна света и видети само ово... О Бедекере!…
Наједанпут се помоли нешто из магле, и стаде се приближавати гостионици, уз звекет гвожђарије и с необичним покретима, којима је била крива нека чудновата опрема…
На двадесет корака од гостионице, кроз праменове снега, доконим путницима који гледаху кроз прозоре приљубивши нос на окна, и младим Енглескињама са радозналим главама мушки очешљаним, учини се од ове појаве најпре нека залутала крава, затим као нека врста лимара, торбара, са својом робом.
На десет корака, појава доби други облик, и показа лук на рамену, шлем са спуштеном кацигом као у стрелаца из средњега века, што је било невероватније видети на оним висинама но какву краву или каквог торбара.
Стигавши на перон, стрелац није био ништа друго до један пун човек, плећат, трбушат, који је час по застајао да се издува, да стресе снег са својих доколеница од жута сукна, са своје плетене струке испод које се могао видети само један део лица — неколико праменова проседе браде, и огромне зелене наочари са стереоскопским стаклом. Кукача, планински штап, торба на леђима, конопац укрштен преко груди, гвоздене енгече и куке за појасом једне енглеске блузе са широким испускама допуњаваху опрему овог савршеног алпиниста.
На пустим врховима Мон-Блана или Финстерархорна ова пењачка опрема учинила би се сасвим природна; али на Риги-Кулму, на два корака од железнице!
Алпинист је, и то је истина, долазио са противне стране станице, и стање његових доколеница сведочило је о дугом путу по снегу и блату.
Неколико тренутака гледао је гостионицу и њене споредне зграде, пренеражен што је на две хиљаде метара изнад морске површине нашао овако велику грађевину, галерије од стакла, колонаде, седам редова прозора и простран перон који се пружао између два реда великих фењера, који су овом планинском врху давали изглед Оперског трга у Паризу у зимском сутону.
Али ма колико да је могао бити изненађен, они у гостионици изгледали су изненађени још више; и кад алпинист беше ступио у огромни трем, настаде радознало гурање на уласцима свих дворница: господа са биљарским таковима, са отвореним новинама, госпође с књигом или са радом у руци, а даље, далеко у дубини, по степеницама, нагињале су се главе преко ограде, између ланаца од лифта.
Непознати узвикну гласно, громко, дубоким басом, као из бачве, гласом који је звонио као цимбале:
„Их, до сто ђавола! Да гадна времена!....“
И сместа стаде, скиде шлем и наочари.
Једва је дисао.
Блесак светлости, топлота гаса, пећи, после оне јаке хладноће напољу, затим овај раскошни сјај ове високе собе, ови вратари са златним писмима „Regina Montium“ на њиховим адмиралским капама, па беле кравате гостионичарских настојника и читава војска Швајцаркиња у народној ношњи, које су се слегле на знак звона, све то збуни га за тренутак, само за тренутак.
Он осети да га гледају и сместа му се поврати његово поуздање, као глумцу пред пуним ложама.
„Молим, чиме могу услужити?..“
Тако га упита први настојник, с усиљеном учтивошћу, настојник врло отмен, у пругастом капуту на струк, с лепим залисцима, прави кројач женскога одела.
Алпинист сасвим хладно затражи собу, „знате, онако, једно лепо сопче,“ — понашајући се с достојанственим настојником као са каквим старим другом из школе.
Али у мало се није наљутио кад га собарица, Берњанка, која му приђе са свећом у руци, утегнута у свом златном јелеку и е надуваним рукавима од тула, упита да ли жели да се попне лифтом. Да му је предложила да учини какав злочин, не би га више расрдило.
— Лифтом, он!… он!… И од његова гласа и покрета затресе се сва гвожђарија на њему.
Но наједанпут се стиша и рече Швајцаркињи љубазним гласом: „Pedibus cum jambis, лепојко моја“… и пође за њом, запремајући степенице својим широким леђима, гурајући оне који су му били на путу, а но целој гостионици зачу се жагор, један продужен, настављен узвик: „Шта је ово!“ понављано шапатом на свим могућим језицима. Затим се зачу и други знак за вечеру, и нико више није ни мислио на ову необичну личност.
Ова трпезарија на Риги-Кулму право вам је позориште.
Један огроман сто, за шест стотина особа, постављен у облику потковице, на коме се свеже цвеће ређало наизменце са компотима од пиринча и сувих шљива у чијој се белој или мркој течности огледаху прави пламичци полијелеја и позлата богато украшене таванице.
Као за свима заједничким столовима у Швајцарској, овај пиринач и ове шљиве делили су госте у два, непријатељска табора, и по самим погледима мржње и лакомости који су чисто гутали ове компоте, лако сте могли познати коме су табору који гости припадали. Пиринчари су се познавали по својој бледоћи, шљивари по своме модроцрвеном лицу.
Те вечери, ови последњи били су многобројнији; нарочито је било међу њима знаменитијих личности, европских величина, као што су велики историк Астије Реи, члан Француске Академије, барон фон Штолц, стари аустријски дипломата, лорд Чипендал (?), члан Џокејског Клуба, са својом синовицом (хм! хм!), чувени доктор Шванталер, професор на бонском универзитету, један перуански генерал и његових осам кћери.
Њима на супрот пиринчари су могли истаћи као величине само једног белгијског сенатора и његову породицу, госпођу Шванталер, професорову жену, и једног талијанског тенористу, који се враћао из Русије и који беше извукао наруквице да му се виде дугмета велика као тањирићи.
Ова двострука супротна струја била је без сумње узрок снебивању и хладноћи за столом. Иначе како да се објасни ћутање ових шест стотина личности укочених, намрштених, неповерљивих, и охоло презирање које као да су осећале једна према другој? Површни посматрач могао би то приписати англо-саксонској надувености која, у данашње време, у свима земљама служи као пример свету који путује.
Али преварио би се. Створења са људским ликом не могу тако на први поглед мрзети се, презирати се носом, устима и очима зато што нису претходно једно другом представљена. Ту мора да има друго нешто.
Пиринчари и шљивари, кажем вам. Тиме се само може објаснити суморна и мучна тишина о овом ручку на Риги-Кулму који би, према броју и међународном шаренилу гостију, требало да буде живостан, буран, као што се замишљају обеди на подножју Вавилонске Куле.
Алпинист уђе, збуњен мало овом манастирском тишином у трпезарији у којој су блештали полијелеји, накашља се јако не обративши на се ничију пажњу, седе на место које му је пало у део, пошто је последњи дошао, на крају дворнице. Будући сад без оне опреме, изгледао је као и сваки путник, само љубазнија лица, ћелав, трбушат, зашиљене и густе браде, достојанствена носа, дебелих страшних веђа изнад доброћудна погледа.
Је ли пиринчар или шљивар? То се још није знало.
Тек што је сео, стаде се врпољити, затим уплашено скочи са свога места: „Јој!… промаја!…“ рече сасвим гласно и маши се за једну слободну столицу, која је била прислоњена на средини стола.
Али га задржа једна Швајцаркиња — ова је била из урског кантона — која је служила око стола, са сребрним ланчићем и белом марамом:
„Господине, ово је место заузето…“
Тада, једна девојка, која је седела за столом и од које је видео само плаву косу зачешљану на као снег беломе врату, рече, не окрећући се, са страним нагласком:
„Није, није заузето… Мој је брат болестан и неће силазити.
— Болестан?… упита алпинист седајући, предусретљив, готово са саучешћем. Болестан? није, овај, опасно?"
Изговарао је оштро, и ова реч „овај“ понављаше се у свима његовим реченицама са још неколико других излишних узвика као: „хе, како, хо, гле, онако, а овај, а иначе“, које су јаче истицале нагласак, без сумње непријатан младој плавуши, јер је одговорила само једним леденим погледом затворено плавим, дубоко плавим.
Сусед с десне стране није изгледао ни мало предусретљивији; то беше талијански тенорист, црвена лица, ниска чела, зејтинастих зеница, разметљивих бркова које је бесно вртео, од како су га раставили од његове младе сусетке. Али добри алпинист беше навикао да говори уз јело; то је било потребно за његово здрављем.
„Гле! да лепих дугмади… рече гласно сам за се, гдедајући испод ока Талијанове наруквице… Те ноте уметнуте у јаспис изгледају дивно…“
Његов метални глас звонио је у тишини, не налазећи у њој ни најмање одјека.
„Господин је зацело певач?
— Non capisco…“ прогунђа Талијан кроз бркове.
Алпинист се за тренутак помири с мишљу да једе не говорећи ништа, али су га залогаји гушили. И када се аустријски дипломата, који је седео преко пута од њега, маши да дохвати слачицу врхом својих старачких малих и уздрхталих руку, у рукавицама без прстију, он му је врло услужно додаде: „Молим, господине бароне…“, jep мало пре беше чуо да га тако зову.
За несрећу, јадни г. фон Штолц, поред свег лукавог и духовитог изгледа који је добио у дипломатским доскочицама, беше одавно заборавио своје речи и своје мисли, и путовао је о планини поглавито зато да их поврати. Он отвори своје празне очи и погледа ово непознато лице, па их поново затвори не рекавши ништа. Требало је десет њих, некадашњих дипломата, његове умне способности, па да заједнички погоде уобичајени начин захваљивања.
После овог новог неуспеха алпинист учини једну страшну гримасу, и по наглости с којом је шчепао боцу могло се мислити, да ће њоме сасвим разбити већ начету главу старога дипломате. Боже сачувај! Хтео je само да понуди вином своју сусетку, која га није чула, занета у полугласном разговору, необичном ћеретању, тихом и живом, са двојицом младих људи који су седели поред ње. Беше се нагла, зажарила. Лаке коврче сијале су се при светлости крај једног маленог, провидног и сасвим руменог ува… Пољкиња, Рускиња, Норвежанка?… тек са севера зацело; и сетивши се једне лепе песмице из свога завичаја, овај јужњак стаде мирно певушити:
O coumtesso gènto
Estelo dou Nord
Què la neu argento
Quʼ Amour friso en or[1]
Цео се сто окрете, помислише да је полудео. Он поцрвене, обори главу у тањир, и диже је тек кад му понудише неизбежни компот који љутито одгурну:
„Суве шљиве, опет!… Никад!“
То је било и сувише.
Настаде живо кретање столица. Академик, лорд Чипендал (?), бонски професор и још неколико знаменитих личности из шљиварског табора устадоше и одоше из трпезарије у знак негодовања.
Готово одмах за њима одоше и „пиринчари“, кад је алпинист одгурнуо и други компот онако исто љутито као и први.
Ни пиринчар ни шљивар!… Шта је онда?…
Сви се удалише; и нечега језовитога било је у овом немом дефиловању оборених носева и презривих уста испред злосрећнога алпиниста, који сам остаде у огромној светлој трпезарији, умачући колаче у вино по обичају који је владао у његовој постојбини, изложен општем презирању.
Пријатељи, не треба никога да презиремо. Презирање је прибежиште искочаца, уображених, ружних и глупих, образина иза које се заклања ништавило, покашто неваљалство и која разрешава човека памети, расуђивања, доброте. Сви грбави презиру; сви се криви носеви купе и презиру кад се сретну с носем правим.
Добри алпинист знао је то. И како је за неколико година прешао био четрдесету, тај „почетак четвртога спрата“, на коме човек налази и узима чаробни кључ који отвара живот широм и показује његов једнолики и варљиви ток, како је поред тога био свестан своје вредности, свестан важности свога задатка и великога пмена које је носио, — он се није ни обазирао на мишљење ових људи. У осталом, требало је само да се каже ко је, да узвикие: „Ја сам то…“, па да се на свима овим охолим уснама укаже лубоко поштовање; али је уживао у инкогниту.
Тешко му је само било што не може да говори, да граји, да се упозна, да се зближи, да стиска руке, да пријатељски метне коме руку на раме, да зове људе њиховим именом. Ето шта му је падало тешко на Риги-Кулму.
Ох! нарочито што не говори.
„Просто ћу добити јаштерице“… говорио је у себи грешни човек, блудећи по гостионици, не знајући шта ће.
Уђе у кавану, пространу и празну као какав храм у радни лан, назва момка „драги мој“, поручи „каву без шећера!“ И како га момак не упита: „Зашто без шећера?“ алиинист живо додаде: „Тако сам навикао у Алгиру, за време лова на лавове…“
И већ се хтеде упустити у причање тога лова, али момак у својој аветињској обући беше побегао и отрчао лорду Чипендалу, који се колико је дуг извалио на диван па суморним гласом виче: „Чемпењ!… Чемпењ!“ Пуче запушач глупо као на нарученом сватовском ручку, и све се утиша; само се чуло звиждање ветра у мону-менталном камину и језиво пуцкарањо снега о прозорска окна.
Исто тако суморна изгледаше и читаоница: сви са новинама у руци, стотине обо рених глава око дугачких елених столова, испод рефлектора. С времена на време тек неко зевне, накашљавши се, зашуште раширене новине, а над овом учионичком тишином лебде, стојећи и
Фусноте
[уреди]- ↑ Лепа графице, северна звездо, коју снег сребри, коју љубав злати.
Фредерик Мистрал.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. јануар 1902. Књига V, Бр. 1. Стр. 12—23.