Тамница (Горки)/V
…Преглед је већ давно свршен, и тамница спава тешким сном. Кроз шупљине на вратима, из ходника с времена на време допиру некакви чудновати звуци: мора бити да неко шапће, бунца у сну. Испред врата је полако вукао ноге надзорник — данас је дежурни — старац са непокретним очима. Он полако хода по ходнику и мрмља, а Миша лежи на кревету, и пажљиво прислушкујући, мисли.
Данас за време шетње, богињави му је довршио причање своје историје. Он је био син некаквог официра, који је преварио његову матер, шваљу, и напустио је, — оставивши јој за успомену своју фотографију и дете. Млада је жена четрнаест година неговала сина, и непрестано радила, радила без одмора, не имајући у животу ничега осим детета. Она га је дала у парохијску школу, затим у варошку, али тамо једном учитељ повуче дечка за косе, а мати, не рекавши никада своме сину чак ни грубе речи узе га к себи. Затим, већ после две године, она му нађе место практиканта код адвоката, а сама је и даље шила, правила цвеће, везла чарапе и непрестано радила и радила. Сина јој узеше у војску, и он тамо, васпитан материном љубављу и заљубљен у матер, не могавши полнети да му наредник исмева мајку, удари старешину за време учења. Због тога су га послали на три године у дисциплински батаљон, не рачунајући му за то време године службе, а његова мати, већ старица, и даље је радила и плакала због тешког живота свога сина.
Одслуживши у војсци седам година, изгњечен, измучен, преплашен, врати се кући, и нађе своју матер скоро ослепелу; она већ није могла радити, него је ишла по црквеној порти и просила милостињу… Али и тада му она поклони појас који беше сама извезла, последњи рад старачких руку и полуслених очију, последњи израз своје снаге, коју је, не ропћући, предала своме сину. Он неколико месеци није могао наћи себи рада и живео је од милостиње коју је скупљала мати. После тога она је потпуно ослепила. Напослетку, он доби место у тамници, а неко смести слепу старицу у дом за немоћне, и она тамо сад везе чарапе своме сину…
— Каква је то жена! — мишљаше Миша. Колико је труда и љубави у њеном животу… колико просте, дирљиве лепоте!
Он се сети плашљивих, непојмљивих очију богињавог стражара, његова тиха гласа…
— А какав је смисао? Каква смисла има и ова љубав и мука, кад син ипак…
— Господин Маљињин! — зачу се јасни шапат.
Миша скочи са кревета — на прозорчићу се узнемирено светљаше око надзорниково.
— Зашто говорите? — питаше старац.
— Ja? Ja — не говорим… зачуђено одговори Миша.
— Па ја сам чудо!
— То је, мора бити, онако…
— Да, да… А ви се — савлађујте…
Надзорниково се око за тренутак сакри, затим се поново појави, и старац проговори опрезним шапатом:
— Ето исто је тако непрестано говорио са самим собом… сам затворен ту један… истину да кажем… синовац ми је…
— Па? — брзо упита Миша.
— Па одвели су га у лудницу…
— То је био ваш синовац?
— Да, да… шапутао је старац, и око му је чудновато скакало, — мора бити да је надзорник у знак потврде махао главом.
— Па — он је седео овде? — тихо упита Миша.
— У ћелији број 9…
— И ви сте га… ви сте — такође били овде? — после мале паузе рече Миша, осећајући како му се непријатно и хладно стеже срце.
— Ја сам овде — седамнаест година, — мирно одговори старац и додаде: сад је настала осамнаеста…
Миша је гледао на мутно старчево око, на његов дуги, рекавичав нос и хтеде га упитати:
— Да ли сте и свога синовца овако исто стражарили као мене?
Али, бојећи се да не увреди старца, он га не упита за то, него само:
— Јесте лʼ одавно овде?…
— Почекајте мало, да донесем столицу — прошапута старац, подмигнувши — иначе… тешко ми је да се сагињем… боле ме леђа!…
Он оде. Миша је стајао испред врата слушајући како је вукао ноге и мишљаше:
— Ако човек има душу — код овога је она мора бити тако мрачна, намрштена и сува као и његово лице…
Старац се врати, нечујно примаче столицу к вратима и поново се на округлом отвору појави његово око и космата, седа обрва, високо подигнута више њега.
— Ето, овако је боље, — проговори он.
— Не могу да спавам — боле ме кости… А не спавате ни ви, па ћемо се бар поразговарати… Ноћу се то може… дању се — не сме, а ноћу — ко би могао дознати? Дању се и ја претварам као да сам божем строг према вама… друкчије није могућно: власт тако захтева! А ноћу се може и с вама поразговарати… Сем тога — какав сте ми ви злочинац? Нисте убили, нисте покрали… еј-еј! Па како сте румени, млади… жао ми вас је… Смејете се, радујете се, као да су вам чин дали… еј младости! Боље да се покорите старијима…
Миши постаде непријатно да га слуша, те се нервозно наже према вратима и упита старца:
— Чиме се занимао ваш синовац?
Поново зазвуча у собици сув, једнолик глас:
— Бравар… Убио је инжињера… О њему су чак по новинама писали… наравно. Он ми је сам читао новине… Случајно дођоше до нас, а у њима баш о њему и писаше… Он је читао и… смејао се… ето, као и ви… Био је снажан момак… Мати му — моја сестра — плакала, плакала… Али узалуд — сузама се крв не пере… Дешавало се да га запитам: „Па Фјодоре, каква ти се свиди тамница?” А он само фркће… У почетку — непрестано је ћутао, био је љут. А затим — почео је говорити… па и претерао… Ето као ви…
— А шта је он говорио? — полако се обавештаваше Миша.
— Тако — свашта… а ко га зна? А да не будете ви из Калуге?
— Да…
— Да, да… познато ми презиме. У Калузи је био поштар Маљињин…
— То ми је отац…
— Да, да… Па и ја сам из Калуге… да! Је ли вам жив отац?
— Умро је…
— Та-а-ако… сви ћемо умрети!
Обоје су говорили шапатом, и гласови су им шуштали у тишини, као суво лишће у јесен. Тамо иза прозора, потмуло су тапкали по земљи одмерени кораци стражара, као да су означавали пролазеће минуте. А однекуд из даљине, кроз влажну таму ноћи, једва чујно, допирали су звуци звона, искуцавајући сате, тужно певајући.
— Да ли вам је овде досадно? — упита Миша.
— Старцима је свуда досадно… одговори му испред врата хладни, једнолики шапат.
— А… да ли вам је било жао синовца… кад је овде седео?
— А зашто да ми га је жао, кад је убио човека… Сестре ми је жао… А ко човека убије…
Наједанпут старац заћута и лица му нестаде, као да пропаде у земљу! Миша је гледао кроз прозорчић и чекао.
— Зашто лажеш? — одјекну испред врата, мирно, тихо питање.
— Шта сте рекли? — упита Миша, нагињући се према отвору на вратима.
Лице старчево се изравна са његовим лицем и лагано, мичући танким уснама великих уста, окружених праменовима седе косе, старац машући главом, и као осмејкујући се рече:
— Слагао сам… жао ми је било Феђке… био је исто тако младо момче као и ви… тек је почео био да живи…
Наједном се кроз ходник разлеже дирљив јаук, који поремети тишину, баш као што силина ветра усколеба тамну воду заспалог језера.
— Не биј… народе… не дајте ме!
— Шта је то? Шта? — задрктавши узвикну Миша.
— Ш-шш! — зашишта старац. Ништа… То он у сну… они често вичу. Та сваки има своју савест… А сад, лезите па спавајте… Лезите, Бог вас чувао. Већ је искуцало дванаест…
Он устаде и пође даље, а ноге је тако вукао, као да су по поду вукле нешто велико, меко, врло тешко.
Миша приђе кревету, леже и управи тужне очи на камени, прљави свод, који се ћутећи над његовом главом налазаше, и безсана ноћ, пупа мисли, окружи га тишином…
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. 11. 1906. Књига XVII, Број 9. Стр. 660–664.