Срећа (Верлен)
| Срећа (Bonheur) Писац: Пол Верлен, преводилац: Е. Н. |
Љубав према Отаџбини је прва љубав и последња љубав после љубави према Богу, то је ватра која се пали кад засветли дан у којем наш поглед сја као небесни пламен, то је као дан крштења божанским капцима дечјих очију, као шум зоре у ушима тек отвореним, то је ваздух који као цвет испуњује груди, пролећни ваздух испуњен мирисом румени.
Дете расте, осећа земљу под својим корацима како га носи, уљуљкује, како га, добротворка, храни и како му, благотворна, о обедима гаси жеђ ликером, слашћу и духовним сјајем.
Онда дете постаје младић или девојка, и док расте његово тело пуно дражи, његова душа извија се из круга породице и тражи сродну душу, тело које обавија, и кад је нашло ту душу и то тело, оно рађа другу децу, цвеће цвећа из кoјег ће се опет развити млада и мила башта поколењА, која остају овде и не одлазе другде.
Човек има свој позив а жена свој, и свако од њих иде својим путем. Жена, неодмењена чуварица огњишта преко целог дана, чува у ноћи непорочност као свети пламен, — човек је обузет ван куће тешким старањима: радови, реч коју води с поуздањем у оно што она вреди — реч строга и поштена и блага, и опора према лажним беседама, и тек ноћ га враћа у загрљај драгих руку.
Обоје, тако мирољубив је њихов земаљски пут, умреће благословени синовима и стари у отаџбини.
Али, нека црни демон, Рат, подбоде обода, нека се рођени ваздух обоји црвеним одблесцима покоља, нека туђин крочи на старо хранилачко тле, — као народи свију крајева, као Сарагоса, Москва, као Рус, Шпањолац, као Француска из Деведесет Треће, — човек ће, изненада озарен величином, подићи се на своје дело, и трагичан, и класичан, и врло јак, и врло миран, бориће се за своју кућу или ће се тући за своју раку, умреће мислећи на своје, или ће им задобити победу.
Ако надживи, почеће ток свакидашњег живота, подизаће своју децу у страху Бога предакâ и процветаће његове љубави у крилу жене занете узвишеном игром.
Зрело доба је доба строгих мисли, брижних нада, завидљивог пријатељства, то је и час накупљених праведних мржњи, и кад на јавном месту, капути и блузе, несагласни грађани у гласним борбама (и како јако болним за њихово братство!) отржу дужности и права — о, не ради добити већ ради строге правичности — он учествује са свирепим, али светим бесом у својем срцу, плачући што убија али страшан, и убијајући без милости, као у другим биткама, док око њега крв прска у млазевима.
Убивен, његово име — славно или не — остаје честито. Прогнаник или не, он умире срећан, у сваком случају, што је свој живот и све посветио Светом Месту, које га је од малог веселог дечка учинило човеком и свим.
Његова удовица и његови мали сачуваће његову успомену, земља ће бити лака овом верном детету тамо где ћe благи ветар Отаџбине, у наборима славе, дрхтати као застава сва задахнута Њоме.
Извор
[уреди]- Српски књижевни гласник 1. фебруар 1913. Књига XXX, Број 3. Стр. 192-193.