Смрт Уроша Петога/22
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
Вукашин и Краљевић.
КРАЉЕВИЋ:
И Ниш пао?
ВУКАШИН (С писиом у руци):
И Ниш.
КРАЉЕВИЋ:
Тај кнез лети
Као муња, а стриц закаснио!..
И ја, оче, у ту војну идем;
Идем Срећку.
ВУКАШИН:
Ту остани. Срећко
С остацима црне прве војске
Сутра пред ноћ овамо ће стићи.
Ето читај. (Пружа му писмо).
КРАЉЕВИЋ:
Од њега је писмо?
„Из Крушевца кнез на мене посла
„Јаку чету, а сам с језгром војске
„Пут Нишаве крену. Повлачећ' се
„Ја опљачках издајников замак
„У Топлици, и спалит' га дадох,
„Туна нађох римског посланика.
„Идућ' кнезу да га на мир склони,
„Би од људи непознатих путем
„Заустављен и у замак бачен.
„Он настави пут за кнезом одмах,
„А мен' ево до три дана тамо“.
ВУКАШИН:
То смућава мене, не пад Ниша.
Ниш од кнеза отећемо лако;
Ну на путу ко је задржао
Римљанина?
КРАЉЕВИЋ:
Ко би ног'о бити?
ВУКАШИН:
Не увиђаш Јеленине плетке
Траг скривени?
КРАЉЕВИЋ:
Она! Не вјерујен.
ВУКАШИН:
Нико други до Јелена, велим.
Јамачно се бјеше домислила
Тајној сврси поповога пута,
Па бојећ' се да је не постигне,
Изда налог да заробљен буде.
КРАЉЕВИЋ:
А по чему судиш тако? Срећко
У том писму на њу не подиже
Никакове сумње. То ће бити
Урадили сами отпадници.
Ну залудна испаде им мука,
Поп ће ипак доспјети до кнеза.
ВУКАШИН:
Али доцкан. Побједом опијен
Ил' ћ' охоло мир одбити Лазар,
Ил' увјете поставити таке
На какове ја пристати нећу.
КРАЉЕВИЋ:
А ми онда бићемо се даље.
ВУКАШИН:
О коварна жено! змијо љута,
Која ми се при кораку сваком
Међу ноге плетеш, згазићу те,
Згазићу те једном за увијек.
КРАЉЕВИЋ:
Сумња ти је, оче, неправедна.
ВУКАШИН:
Шути; твоја крајна поузданост
Подстиче ме на још већу јарост.
(Отварају се врата, и на њих ступа Угљеша).
|