Смрт Уроша Петога/16
ПОЈАВА VII
Царица, Богдан, Бојо, Арсојевић.
БОЈО:
Веледушна царице, ти једна
Ту остајеш, да т' оданост своју
И захвалност вјечну изјавимо.
АРСОЈЕВИЋ:
Ах, мој отац! Бојо, нав'јек прогнан,
А свом цару вјеран као нико!
ЦАРИЦА:
Ко ти ј' отац?
АРСОЈЕВИЋ:
Арсо војевода.
ЦАРИЦА:
Арсо? Знам га добро; храбар човјек.
БОГДАН:
А и вјеран Немањином дому.
ЦАРИЦА:
Ништа, д'јете; многи овдје трпе
Преко моје и цареве воље;
Ал' ће вр'јеме избављењу доћи.
АРСОЈЕВИЋ:
И освети, о царице наша.
ЦАРИЦА:
И освети.
АРСОЈЕВИЋ (Боју):
Чујеш ли ти ово?
ЦАРИЦА:
Млади момци, нек вам ухо чује,
Ал' нијема нека су вам уста.
БОЈО:
Племићи смо, госпо; нас се не бој.
ЦАРИЦА:
Има ли вас тако храбрих много?
БОЈО:
Сва властела млађа. Ми нећемо
Вукашина, ни мрске му браће.
АРСОЈЕВИЋ:
Једну рјечцу ти изусти, једну,
Па оваких као што нас видиш
Ц'јелу војску довешћемо т' амо ;
БОГДАН:
Лакше, д'јете. Сестро, овдје сада
Није мјесто таким бесједама.
ЦАРИЦА:
Тајно ми их доведи вечерас.
Сад идите. (Одлазе племићи).
Незахвални робе,
Ког ј' из блата мој муж извукао,
Вукашине худи, вјероломни,
Мач божији на те слази. Стрепи.
|