Салома (Д. Васиљев)
Салома
У очају свом у помоћ зове
своје старе, лепе снове
Салома, и дрхти, дрхти...
Са упијеним болом
у хладним, меким цртама,
ко грех, што у нама зрачи,
лежи у здели
одрубљена глава Пророкова,
окружена златним ореолом.
Зраци сунца већ су свели:
ко Смрт се тихо довлачи
из дна дворане тама.
Салома јеца.
На њену је жељу мртав пао;
благе му је очи она избола
са жељом том, што смрт му доне.
И сада дрхти, плачна, гола,
и осећа да тоне, тоне...
Страст,
што гази разум, вољу, част,
са свог се трона сурвала.
И њена болна душа, што пати,
пред овом главом одрубљеном
безмерне је туге гнездо постала.
И више мира не може јој дати
последња туга, опроштајна,
за главом мртвом, љубљеном.
И као нека тајна
претња, чује се из таме глас:
- У зао час!
Салома! Салома! Салома!
- Постаћеш мајком свих слома
душа; и страсти што пале
разнеће кроз све жале,
сва мора, све вале,
твоје име, твоје име.
- Постаћеш симболом сваког порока,
сви ће те проклети.
- Зашто си убила Пророка,
Салома?
- Грех ће те твој у гроб однети
Салома! Салома! Салома!
У болу се хвата око паса,
и без гласа,
и без гласа
плаче... пати... пада...
плаче... пати... пада...
|