Сава Дангубић и Карађорђе
| Сава Дангубић и Карађорђе (1902) Писац: Милан Ђ. Милићевић |
Неки Сава Дангубић из Херцеговине, стриц пок. Лазе Трипковића београдског трговца, као марвени трговац, лучио је стоку по Србији. Обично је с јесени стоку капарисавао, а у пролеће би долазио те лучио и гонио у Задар те продавао.
Тим послом находио се у Шумадији у јесен 1803. Дошавши, причао је сам Саво:
— пред ноћ у село Тополу, нисам знао где да ноћим? У хан ка Турцима нисам смео, а у селу нисам имао никаква познаника. У ставим се пред једном кућом талпаром и назовем Бога.
— Добро ти Бог дао! одговори једна жена, и приђе да прихвати коња.
— Могу ли, снахо, ту поћити? запитам је.
— Можеш, брате; што не би могао? одговори она.
— А где ти је домаћин? наставим.
— Он ће доћи до мало час.
Уђем у кућу, унесем своје бисаге а коња вежем под стреху.
У бисазима сам имао подоста пара, све белих новаца. А носио сам и неколико тестета фина барута, па сам га по неком колару поклањао ради пријатељства. За то су ми бисази били врло тешки.
Домаћица оде да начупа мало сена за коња, а ја седим крај ватре и мислим да ли ћу освапути жив?
У неко доба ноћи, кроз врата севну грлић од пушке, па одмах за њим уђе човек, висок, сув, припланула лица са шубаром до очију, а на њему је дугачки гуњ.
— Добар вече! назва ми он, и добро ми дошао, брате!
— Боље те нашао, прихватих ја, и упитах: јеси ли ти домаћин од ове куће?
Које куде, настави он: после Бога зовем се ја домаћин, ко зна чија ће бити до послетка?
Ty ce joш yпитамо и кажемо се један другоме. Рече да му је име Ђорђе. Брже оде, насече дрва и донесе те наложи ватру. Мало час донесе жена ракије и пасуља те добро повечерасмо. Он ћути; једва изговори по коју реч. Бог и душа, ја сам мислио да сам пао у руке каквом хајдуку.
После вечере, донесе он још дрва и наложи на ватру, донесе и сена те ми простре, жена опет даде неку поњавицу; он узе моје бисаге, стави их мени под главу и рече:
— Ето, брате дрва доста, па старкај ватру да ти не буде зима, а ја одох у вајат да спавам. Узе пушку и пзиде. Ја одмах оним дрвећем што ми је дао за ватру, подупрем врата: сву драгу ноћ нисам заспао, бојећи се да ме не убије кроз талпе.
— У јутру — нигде зоре нема — а он викну:
— Јеси ли будан, газда Саво?
— Јесам, брате Ђорђе! Ђапим и отворим врата.
— Ао, мој газда Саво, па ти си озебао ноћас, ватра ти се затрнула! (А ја сам је навлаш оставно да се загаси, само да сам у мраку).
Ту опет поракијамо, и кад свану, он ме испрати до иза села, па он оде стоци а ја на Орашачки хан. На растанку ја му дадох два тестета барута.
С прољећа 1804. рашчу се: у Шумадији буна! Што ћу ја за своју стоку? Дођем до Зворника и ту чујем да српске страже никога не пуштају. Турчин ме један научи да кажем: имам нешто јавити самом њиховом главару, а ником другом. То ми поможе. И од страже до страже, допрате ме на Врачар у логор.
— Још из далека повика човјек:
— А откудʼ ти овде брат Саво? То је био онај исти Ђорђе из Тополе.
— Вала, брат Ђорђе, ти знаш откуд ја? Али откуда ти ту?
— Ето, којекуде, догорчало народу, па устасмо, и већ не знам шта ће бити; али се надамо добру, ако Бог да!
Тада ти ја упитам за своју стоку, коју сам био капарисао.
— Стоке ти, братʼ Саво, не дам лучити: стока ми треба овде, да носи терете, и да се храни војска. Него дај тевтер, па ти седи овде а новци ће ти сви доћи. И доиста, ја поседех 18 дана у логору, а за то време дођоше ми сви новци. Онда се ја опростим од овога вођа јуначкога и, од страже до страже, одем натраг преко Дрине.
- 15. априла 1874.
- Причао Јеврем Мићић
- а забиљежио М. Ђ. Милићевић
- 15. априла 1874.
Извор
[уреди]Босанска вила 15. јануар 1902. Бр. I. Год. XVII. Стр. 5—6.