Вештине такмаци крваве
Не трпте мира благу ћуд,
Примајте данак мрачне славе
И опијајте распром груд!
Нек се камени свет не свикʼо
Успехе грозне гледати,
За вама неће жалитʼ нико
Нитʼ ће вам ико сметати!
Вама, такмаци другог рода,
Парнаски борци, велим ја,
Немојте бити смех народа
Нескромним шумом раздора;
Борте се, само предострожно.
Но ви, такмаци Љељови,
Живите братски, буде лʼ можно;
Јер, знајте, моји другови:
Судбина кога већ намени
Девојци, њој је мио тај,
Ма и у наточ васелени;
Сметати томе, грех је, знај!
Када Родгај необуздани,
Предосећајем мучен тајним,
Остави своје другове,
И пође у крај усамљени,
Кроз неме, јашећʼ, лугове;
Дубоком мишљу замамљени —
Злодух је ревно чупао
С његове душе љуте ране;
И он је мрачно шаптао:
„Убићу ко ми на пут стане…
Руслане!… знаћеш мене ти…
Заплакаће ти нева мила…”
И тај час натраг полети, —
Коњицу вихар даде крила.
Међутим, честити Фарлав,
Све јутро слатко продремав,
Од жеге заштићен подневне,
У поточића свежини,
Да силе поткрепи душевне,
Руча у мирној тишини.
Одједном спази изненада
Где неко лети као бес,
И, не часећи часа сада,
Фарлав, одбацив свој обед,
Копље и оклоп до визира,
Ухвати маглу без обзира;
А онај за њим у нештед.
„Бегунче, кукавицо, стани!” —
Фарлаву довикну незнани –
„Презрени, чекни мало ти,
Ја ћу ти главу скинути!”
Фарлав, чим позна глас Родгаја,
Престрашеном му мрче свет,
Сиромах, мисли: ето краја!
Па с коњем све у бржи лет;
Баш као зечић – не будʼ криво —
Заметнув уши бојажљиво,
Што граби пољем брзоног,
Бежећи испред кера злог.
Али на месту славног бега,
Од окопнелог хладног снега,
Потоци мутни теку свуд
И рију земље влажну груд.
Долете рову коњ блатљивом,
Узмахну репом, белом гривом,
Загризе у ђем челични
И преко рова прескочи;
Коњаник к небу избаци пете,
Стрмоглав слете у блатни ров,
Из очију му светлаци лете,
За смрт је био већ готов.
Родгај на сами руб долета,
Зазвони мача смртни звон:
„Сад гини!” — грмну — „губо клета!”
Алʼ ту Фарлава позна он.
Гледа и руку мирно спусти,
Лице му покри досада, гнев,
Челом се надви облак густи,
Шкрипећи зубма, онемев,
Клонуле главе, препун једа,
Одјезди витез ко бачен кам,
Беснећи… но тек једва — једва
Не засмеја се себи сам.
И тада срете под гором
Старицу једва живу, бледу,
Грбаву, суху, ко снег седу!
Путничком она палицом,
Према северној страни пружи:
„Тамо је” — рече — „тај пут држи!”
Весело Родгај закликта
И верној смрти похита.
А Фарлав наш и дах прекидели,
Лежећʼ у рову, од силна стра,
Мисли: куда ли то отиде
Зликовац? Да лʼ сам још жив ја?
Алʼ у том зачу, у добри час,
Старице седе гробни глас:
„Младићу, устај, пусто је поље,
Где хоћеш, можеш миле воље;
Доведох, гле, и коња твог,
Устани и чуј савета мог!”
Сметени витез побауљке
Из рова пузи блатњав сав,
Плашљиво око себе гледа,
Сад чисто живну душа бедна:
„Но, хвала Богу, кад сам здрав!”
„Чуј ме!” — рече му стара меко:
„Тешко је наћи Људмилу,
Умакла нам је предалеко,
Најмање, ти ћеш наћи њу!
Опасно јʼ лутати по свету;
Та ни ти ниси томе рад.
По моме владај се савету,
Окрени коња, па назад.
Испод Кијева, у тишини,
У наслеђеној дедовини,
Безбрижан живот настави:
Људмилу нама остави!”
Рече, ишчезну. Нестрпљиво
Благоразумни наш херој,
Тај час пожури у дом свој;
Од срца он се махну славе,
Нитʼ мисли о неви младој;
И шум најмањи са дубраве,
Сенице цвркут, водА гред,
Бацаху њега у жар и лед.
Међутим, Руслан далеко оде;
Кроз поља, неме дубраве,
Његове мисли удиљ броде
Око Људмиле убаве.
И збори: да лʼ ћу наћи друга?
Премила где је сад супруга?
Хоћу лʼ јој чути слатки глас,
Гледати лица дивног крас?
Илʼ покрај страшног чаробника
За слободом ће чезнути,
Старећʼ ко дева бледолика,
У вечном ропству венути!
Или ће такмац дрзовити…
Не, не! Никада, цвете вити!
Мој верни мач је уза ме још,
Још главу удес не скиде лош!”
Једном, кад паше ноћне сенке,
Над обалама каменим,
Јахаше витез поред реке;
Тихо је; кад, али у том,
Зазвижда од стреле зујање,
Оклопа звук и клик, хрзање
И топот по пољу немом.
„Стој!” громовити грмну глас:
Он се осврте: у пољу том,
Окомив копље лети ко гром
Ужасни коњик — али кнез
На сусрет пође такмацу свом.
„Аха, стигох те, сад си мој!”
Кликну небојша коњаник,
Смрт се за живот маша твој;
На овом месту падај, мри, —
Тамо невесту тражи ти!”
И Руслан плану од силна гнева,
Тај бујни он познаје глас…
Другови моји! а наша нева?
Махнимо витезе на час
Њима ћемо се вратитʼ скоро.
А и време је било већ
О кнегињици коју рећʼ
И о ужасном Црномору.
Ћудљивог свога маштања
Миљеник кад-кад нездржани,
Причо сам како, у час тамни,
Људмила, ко цвет, узабрана,
Од успламтела Руслана
Ишчезну у мрак као тајна.
Јаднице! Злотвор кад те твој
Уграби у загрљај свој
И са постеље диже брачне,
Ко вихар јурну у облак;
Кроз густи дим и тмине мрачне
У горски с тобом оде мрак —
Теби, се узе свест и глас,
Па тек у замку вешца тог,
Дршћући, лица блеђаног,
У неки ти се освести час.
Са прага свога тако сам
У један летњи видео дан,
Кокици кад је плашљивој,
Султан кокошињака, пето мој,
Преко дворишта јурио,
И похотљивим крилима
Љубезну већ обгрлио;
Баш тад кружаше над њима,
Пилића селских стари тАт,
Пагубна жеља њега жури,
Носи се, лебди, јастреб сури,
И, као муња, супостат,
Слете, изви се. Летнув гор,
У развалине удаљене,
Јадницу однесе злотвор.
Узалуд тугом саломљени
И ледним страхом, очајано
Љубезну зове пето сад…
Он виде само ужас, јад,
Где лети перје рашчупано.
До јутра млада кнегиња
У заносу је тешком била,
Ко страшне снове да је снила,
Но, најзад, буди се она;
Прену, мучена пламним јадом,
Ужасом страшним смућена,
Душа јој жуди за насладом,
Неког са чежњом чека младом:
„Супруже мили, где си ми?”
Зовну — и страхом онеми.
Плашљиво гледа, туђе све је…
Људмила, твоја соба где је?
Лежи несрећна невестица
Усред постеље перјане,
Под гордом сенком балдахина;
Завесе, раскошна перина,
Китице ту су злаћене;
Прострта диба немилице,
Трепери смарагд и рубин;
А тамо златне кандилнице
Свој мирисави вију дим.
Алʼ доста! Није преше сада
Описивати чаробни дом,
Давно је већ Шехеризада
Претекла мене у овом.
Но жалосна је то наслада,
Кад мили супруг није с њом!
Три красне моме, у часу том,
Одете лаком тканином,
Кнегињи младој ступају,
До земљице се клањају.
Нечујно, прва међу њима,
Над њом се тихо паднела,
Ваздушним својим прстићима
Златне јој власи оплела,
И, са вештином горских вила,
Бисерни венац обавила
Около блеђана чела.
За овом, као робињица,
Ближи се друга, скромна лица —
Сарафан плави у тај час,
Људмилин дивни обви стас;
Витице златне, плећа нежна
И недарца јој скрише снежна
Као дим велом прозрачним.
Одећа љуби завидљива
Дивоту, вредну небеса,
Обућа лака обгрлила
Ножице, чудо чудеса.
Кнегињу трећа девојчица
Бисерним пасом обвија,
А невидовна певачица
Веселе песме извија.
Ах, ни бисерне низе те,
Сарафан, нити благо све,
Ни песме миле и веселе
Не блаже душу жалосну:
Узалуд црта огледало
Лепоту њену, накит њен,
Њезин је поглед оборен,
Болом јој срце опхрвало.
Они, што воле истину
И са дна срца што читају,
Без сумње знају јасно то:
Ако је жена у очају,
Па кроз плач, макар и крадом,
У пркос горком јаду свом,
У огледало не погледа —
Е, ту је онда права беда!
Опет је сама Људмила,
А та самоћа немила,
На решме окна сад је води,
И њезин поглед сетно броди
Широм по даљи суморној.
Мртво је свуд. Неме равнине
Под хладном леже снежином;
Трепере горске те висине,
Под једноликом белином,
И дремљу вечном тишином.
Не узвија се дим с кровова,
Нит видиш траг у снегу том,
Ни звонки рог веселог лова
Да одјекује пустињом;
Изретка само, с тужним писком,
Вихар у пољу урла чистом,
И далеко, у снежни руб,
Љуља се оголели дуб.
Плачући очајно, Људмила
У ужасу је лице скрила;
С удесом, јадна, шта ће злим,
Вратима јурну сребрним:
Са музиком се пут, отвори
И наша нева сад се створи
У врту. Чаровити крај:
Дражи од вртова Армиде
И оних што их уживаше,
Цар Соломон илʼ кнез Тавриде.
Пред њом се нижу на поглед:
Дубраве, ко из вилских снова,
Палме и шуме лаворова,
И мирисавих мирта ред,
И горостасних кедра стас;
Зреле се брескве повијају,
Над потоком се навијају.
Брежуљци, џбуње и долине,
Пролећем блеште од милине;
Ћарлија благо ветрић мајски
Сред очараних пољана,
И пева славујак китајски
У сенци тананих грана.
Ту се пљускају шедрвани,
Веселим шумом у дугин плам,
Под њима трепте истукани,
Ко да су живи; Фидије сам,
Миљеник Феба и Паладе,
Гледајућʼ на тај дивни рој,
Он би чаробни длето свој
Из руку швирно од досаде.
Прштећʼ мраморној по огради,
Подобно дузи блиставој,
Тутње и шуме водопади,
Поток под сенком мамљивом,
Ту шуми песмом сањивом.
Склоништа мира и тишине,
Кроз зеленило, мимолет,
Виде се светле сеничице,
Ода свуд ружа читав сплет,
Мирисним дахом дише цвет.
Но очајна је она била,
Несвесно туда пролази;
Чаровље залуд стреса крила,
На јад јој све то долази.
Не знајућʼ ни где стаза води
Около врта чаробног ходи,
Сузама горким даје мах;
Суморни поглед њезин броди
У немилостива небеса.
Од једном прену мома красна,
Принесе прстић к уснама;
За цело, мисао ужасна
Paђa ce… Међу стазама
Пред њом на стуба стоји два,
Високи мостић над потоком;
У тешком болу, предубоком,
Крочи на њега жалосна,
Валима хучним поглед прати,
Плачући прокле удес љут:
Сад ће је талас закопати;
Алʼ ипак, к води није нагла,
Већ даље, даље узе пут.
Моја прелепа Људмила,
Ходећи сунцем јутарњим,
И сузе већ је осушила,
Уморна мисли: доста с тим!
На траву седе, осврну се,
Одједном над њом шатор, гле,
Раскрили своје сенке густе,
И богат обед поред ње;
Посуђе светло од кристала,
А тамо, иза џбунова,
Невидна харфа задрхтала.
Диви се млада Људмила,
Но ипак рече премила:
„Кад нема драгог покрај мене,
Све су то муке нечувене!
О, ти, нагубна чија страст,
Растрза мене, проклети,
Страши ме, мислиш, твоја власт:
Људмила уме умрети.
Не требају ми шатре те,
Весеље, песме несносне;
Нитʼ ћу ти јести нити сести,
Смрт гладна нек ме умори!” —
Помисли тако и — поче јести.
Устаје нева, а шатор,
Раскошни и сјајни прибор,
И звуци харфе, свег нестаде
И мир наново владатʼ стаде.
По врту опет Људмила
Међʼ џбунићима немо ходи,
Небесна трепте кандила,
А међу њима месец броди:
Маглица слази са свих странʼ,
На брежуљке се сутон свила,
Над кнегињом се нија сан;
Алʼ невидовна у том сила,
Пролетњег ветра нежнија,
У месечев је узви зрак,
Над чаробним се дворцем нија
И предстрожно с њом се свија.
Кроз тамњан ружа мирисних,
На њезин одар жалосни.
А у том часу све три моме,
Већ приступају послу своме:
Скидају накит злаћени;
Но њихов израз смућени,
Очију сетних мучаљив збор,
Одају уздах пригушени
И судби немоћни прекор.
Но пожуримо: руком меком
Скидоше са ње хаљине:
Премила, у лепоти нежној,
У кошуљици белоснежној,
Леже да сАна почине.
Сетно се деве поклонише,
И журно све се удалише,
И тихо приклопише клет;
Сад заробљени шта ће цвет?
Дркће ко листак, дах престаје;
Недра се леде, крв се таје,
Тренутни санак махну њу,
Не спава, слуша шумор свак,
И у несносни мотри мрак…
Око ње тама и ћутање
Тек срца чује трепетање…
Ослухне… шапће тишина;
Постељи њеној иду тише;
Под јорган сакри се она:
Ето… ох!… сумње нема више,
Зачу се шум: озарена
Затрепта блеском ноћ суморна,
Врата су већ отворена.
Безшумно, смело ступајући,
Сабљама гордо севајући,
Арапа иде дуги ред;
Два и два, важно и побожно,
На свилен душек предострожно
Доносе седу брадуру;
За брадом гордо, кроз ноћ тију.
Величанствено дигнув шију,
Грбави кепец пружа крак;
Његовој глави ошуреној,
Гломазном шапком покривеној,
Припадала је брада та.
Он се приближи, алʼ у том,
Кнегињица је поскочила,
За калпак седог грбацу
Хитро је руком дохватила;
Дршћући диже песницу,
И опаучи тако њом,
Да је арапе заглушила.
У страху он се скљуси свом,
Блеђи од неве преплашене,
Окломпи уши, бегатʼ стаде,
Алʼ у густишу дуге браде,
Забатрга се, сав се пружи,
Устаде, паде; у тој тмуши
Арапа црних рој се тиска,
Спотиче, мува, стоји писка,
Да га размрсе из те браде;
Људмили шапка у ћар паде.
Но шта би с нашим витезом,
На ненадноме свом сусрећу?
Уметним својим потезом
Цртај, Орловски, ноћ и сечу!
На месечини блеђаној
Витези су се дочепали,
Пламте у ватри помамној;
И копља већ су побацали.
Саломљени су мачеви,
Оклопи крвљу обливени,
Штитови у прах раздробљени:..
Сад се хватају с хатова;
К небу се диже густи прах,
Коњи се грудма ударају;
У коштац витези помамни,
Друг друга стежу и остају
У седлу као приковани.
Мишце се мржњом сплетају,
Ни челик од њих тврђи није,
Из очију им пламен бије,
Груди о груди пуцају.
И крају већ се клони бој —
Ко ли ће пасти? — Витез мој,
Планув притегну борца ближе,
Гвозденом руком с коња диже,
Узвину силно над собом —
И рину с обале у реку:
„Пропадај!” — рикну као гром —
„Злобо, на путу умри свом!” —
Ти већ погађаш, читаоче,
Ког рину честити Руслан:
То беше борбе љубимац,
Родгај, кијевски витез знан,
Људмиле мрачни просилац.
Около Дњепра дубоког
Такмаца тражио је свог,
И нађе — но негдашња сила
Љубимца свог је оставила;
Русије древне богатир
У таласима нађе мир.
И о Родгају чу се тада,
Русалка га је једна млада
На хладне груди узела;
И жудно љубећи витеза
Са смехом на дно однела.
И дуго потом у ноћној тмини,
Блудећʼ крај тихе обале,
Богатирев је призрак силни
Плашио смеле рибаре.
