Пуковски свештеник
Рањен, заборављен, већ помирен с гробом,
У крви је леж'о, с десницом на мачу,
И смрт очекив'о... кад, одједном, зачу
Глас тајанствен нечиј': „Сине, Бог је с тобом!"
Гле, свештеник добри! „Нећеш бити робом"!
Рече му и приђе кроз паљбу све јачу,
Прихвати га нежно, диже на грбачу,
И, к'о добри анђ'о, понесе га собом.
И докле се, страшно, к'о бура, за њима
Халакање чуло... и док облак дима
Завијаше густо помрачени зреник,
Са теретом својим, подрта одела,
Ступао је хладно, под кишом шрапнела,
Свечан и узвишен, пуковски свештеник...
