Пролог (А. Шантић)
Укријепи ме, Музо, и озари
Пламеном златним твоје душе миле,
Нек срца мога пропоју олтари
Пјесмама славне побједе и силе.
Ходи нека ме твоја носе крила
По огњиштима што их тиран узе
Кадно је мајка тврда срца била
Па од свог срца не пустила сузе...
Искупили смо колијевке свете
Пјесама, вила, наше слатке бајке -
Орлови цара сада снова лете
По завичају Јевросиме мајке
Пјевај и кротко богу благодари!
Гдје јуче бјеху тамнице и ноћи,
Јутрос блистају високи олтари
Наше свијетле слободе и моћи.
Ходи и с њима прослављајмо доба
Радости, среће, празника и зоре.
Нек нам срца прислужена оба,
У њиховијем кандилима горе...