Пролетње мелодије

Пролетње мелодије Писац: Максим Горки, преводилац: Р.

    Врт је испод прозора моје собе. По голим багремовим гранама скакућу врапци и живо разговарају а на ивици крова чучи поштована чавка и, слушајући разговор сивих тичица, важно одмахују главом. Топли ваздух, пун сунчаног сјаја, доноси ми у собу сваки звук. Чујем тихи и лагани шум потока, чујем мирни шумор грања, разумем о чему гучу голуби на венцу испод мога прозора. Заједно са ваздухом у душу се моју улива музика пролећa.
    — Џив-џив! џака матори врабац, окрећући се своме друштву.
    — Ето, опет дочекасмо пролеће! Џив-цив!
    — Фа-акт! Фа-акт! — грациозно опружујући шију умеша се чавка.
    Ја врло добро познајем ову солидну птицу: она се увек изражава кратко, никада друкчије, и увек одобравајући. Пошто је од природе глупа, она је још и пуна страха, као и све чавке. Њен је положај у друштву одличан и сваке зиме приреди ма какву добротворну забаву за голубове. — Знам и врапца: и ако изгледа да је лакомислен па чак и либералан, он је, у самој ствари, увек прибран и на своме месту. Он скакуће око чавке с пуно поштовања, али у дубини душе има утврђено мишљење о њој и зна колико она вреди. Покадшто испричаће и по какву пикантерију о њој.
    А на венцу испод мога прозора млад кочоперан голуб најтоплије уверава младу голубицу: „Умрећу! Умрећу од разочарања, ако не примиш моју љубав!“.
    — А знате ли, госпођо, да су већ дошли цајзлови?
    — Фа-акт!
    —Долетели па зацакали, узнемирили се и цвркућу!.. Страшно немирна птица! С њима дошла и сеница... као и увек... знате... xe, xe! Јуче, молим вас, питам једну у шали: „А већ дошли, драговићу мој?“ Одговори ми дрско... У тих птица изгубило се свако поштовање према чину, звању и друштвеном положају сваког оног који с њима разговара. Ја сам, на пример, дворски врабац...
    Баш тада изби иза димњака млад чавчић и рапортира: „Прислушкујући пажљиво, по дужности, разговоре становника ваздуха, воде и земљине унутрашњости, бадро мотрећи њихово понашање, имам част јавити, да цајзлови брбљају вазда о којечему и дрско шире вест да ће се природа ускоро обновити и подмладити!“
    — Џив-џив! узвикну врабац, узнемирено посматрајући весника. А чавка расположено климну главом.
    — Пролеће је већ било, и не само једанпут, рече врабац. А што се тиче обнављања природе... у самој ствари било би пријатно... ако се то догоди према допуштењу оне власти у чију надле жност спадају те ствари!
    — Фа-акт! рече чавка, благонаклоно погледавши беседника.
    — Поред горе изложеног дужан сам додати — настави чавчић — поменути цајзлови изразили су и незадовољство због тога што су потоци, из којих гасе жеђ, као нешто мутни. Неки од њих чак сањају и о некаквој слободи!
    — А, то они увек тако! уплете се стари врабац. То долазе од њихове младости, а није ни по чему опасно. И ја сам некад био млад, и ја сам некад сањао о… њој. Разуме се, најскромније сањао… Па ето, прошло је као да никад није ни било. Дошла је она друга „она“, она више реална… хе-хе-хе!… и знате, више пријатна, много потребнија врапцу… xe-xe!
    — Хм! зачу се дубоки грактај. На гране се спусти уважени државни саветник гимпл. Милостиво поздрави на све стране и уђе у разговор.
    — Е-хм! опажате ли, господо, како ваздух мирише на нешто? Е?
    — Јесењи ваздух, екселенција! рече врабац. А чавка спусти главу у страну и гакну звуком нежним као овчје блејање.
    Хм-да! Јуче при картању исто је поменула и по прецима поштована совуљага... Вели: Мирише на нешто! Ја јој одговорих: обратићемо пажњу, мирисаћемо, дознаћемо! Паметно, хе?
    — Тачно, екселенција!     — Сасвим паметно! одговори врабац са дубоким поштовањем. Треба причекати, увек причекати, екселенција! Солидна птица увек чека.
    На баштенску стазу слете са неба шева и, брижно трчећи по њој, зацвркута:
    „И зора осмехом својим нежно гаси небеске звезде... Ноћ бледи, ноћ дрхти, и као лед на сунцу топи се ноћне таме покров тешки. Како лако и слатско дише срце, пуно наде и радости од сусрета са светлошћу и слободом!“
    — Каква је то птица? упита гимпл, жмиркајући.
    — Шева, ваше благородство! оштро примети чавчић иза димњака.
    — Песник, ваше благородство! понизно додаде врабац.
    Гимпл искоса одгледа песника и промрмља:
    — Хм... сумњива фарба... прљав! Певао је нешто, чини ми се, о сунцу и о слободи, хе?
    — Управо тако! потврди чавчић. Занима се буђењем неоснованих нада у срцима полетараца, ваше благородство!
    — Казнимо и... глупо!
    — Изволели сте тачно речи, ваше благородство, умеша се врабац: — глупо! Слобода, ваше благородство, нешто је неодређено и, тако рећи, непостижно!
    Ипак, ако се не варам, и ви сте некада о њој... бунцали?
    — Фа-акт! гакну чавка. Врабац се збуни. У самој ствари, ваше благородство, истина је: и ја сам једном... али многе олакшавне околности...
    — А!.. то јест како то?
    — После ручка, ваше благородство! Под утицајем т. ј. под испаравањем винског алкохола... А бунцао сам баш огорчено, ваше благородство!
    — То јест како?
    — Прошаптах само: живела слобода! али одмах додадох: у границама закона!
    Гимпл погледа у чавку.
    — Тако је било, ваше благородство! додаде чавчић.
    Ја, ваше благородство, као дворски врабац, не могу себи допустити никаквих озбиљних намера о слободи, јер се то питање не третира у ресору у ком имам част служити.
    — Фа-акт! поново гакну чавка. Она само потврђује.
    А по улици отиче вода и пева тиху песму о реци у коју хита и о својој будућности:
    „Примаће нас широки, бистри вали; загрлиће нас и однети у море. И опет ће нас, може бити, у небо дићи зраци топлога сунца, да поново с неба паднемо на земљу као свежа ноћна роса, као меке пахуљице или као обили дажд!“
    Величанствено, ласкаво пролетње сунце осмехује се на јасном небу осмехом божанским, пуним љубави, пуним творачке моћи.
    У забаченом крајичку врта, на гранама старе липе начетили се цајзлови, а један од њих одушевљено пева друштву свом негде слушану песму о веснику буре:
    „Над белом површином мора облаке ветар скупља. Између облака и мора поносито се вије весник буре, сличан црној муњи.
    Час крилима вале тиче, час као стрела облацима лети и кликће. Облаци опажају радост у смелом тичјем гласу.
    У том је кликтању жеља за буром. Силу гнева, пламен страсти и увереност у победу распознају тице у том гласу.
    Галеби јече пред буром, јече и носе се над морем, готови да на дну његову утопе свој ужас од ње.
    А вивци јече, јер они, вивци, не осећају сласт животне борбе: плаше се од сваког ударца.
    Глупи пингвин сакрио своје гојавно тело у усеке стења.
    Само поносити весник буре вије се смело и слободно над разјареним морем.
    Облаци све гушћи и црњи уштају се над морем; певају, играју вали разбацани у висине у сусрет грому.
    Тутњи гром. У пени гнева хучу вали свађајући се са ветром, који снажним загрљајем захвата гомиле вала и баца их силним махом, пун дивље страсти, на углачане стене, разбијајући у прах и прсак смарагдне масе.
    Весник буре вије се кличући, сличан црној муњи; као стрела пробија облаке и пенушаве вале крилима одбија.
    Тако лети он као демон, поносити, црни демон буре, па се смеје и… плаче… Смеје се над облацима, а од радости плаче!
    У гневу грома опажа он, осетљиви демон, да је умор већ ту; али је уверен да облаци сакрити сунце, не, неће га сакрити!
    Ветар вије… Гром тутњи…
    Као сури пламен вију се облаци више морског бездана. Море хвата стреле и гаси их у својој пучини. Као огњене змије вију се у мору, губећи се, озрцаји муња. Бура! Скоро ће затутњати бура!
    То смели весник буре лети кроз муње над гневно узбурканим морем; то кличе весник победе:
    — Само што јача бура!…“

Извор

Нова искра, март 1911. Број 3. Год. X. Стр. 87–88.