Најпре Бога, одма затим тебе,
Па тек онда небо ја споменем,
Твој дух громки, па твоја одважност —
Кад помислим, у растопљај сенем.
Шта би били, да тебе не беше?
Без чуствила дрво — пусто дрво,
Чкаљ, коприва, ил' најдражи цветак,
Било б' једно — шта шчепаме прво.
Шта би били? Да л' бесмртни можда? —
Па зар стена кадгод се колеба?
Ладне стене — мрдали би само,
А без смрти — дакле и без неба!
Мати! дрским твојим окушајем,
Њим, зло, добро, што можемо знати,
Тиме једним достојна си навек,
Да те зову свега света мати!
Извор
Даница, 20. јануара 1861. Бр. 2. Година II, стр. 27.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Кујунџић Абердар, умро 1893, пре 133 године.
