После пропаси
| ←О правителствујушем совету | После пропаси Писац: Матија Ненадовић Мемоари |
О ̓ајдучким четама→ |
| Мемоари Матије Ненадовића |
При паденију Србије 1813. године 23. септемвра месеца, Никола Мариновић, Земунац, бивши добар познаник, а можно да и ортак покојнога Милана Обреновића, поручи да војвода Милош Обреновић, што пређе може, на кленачки према Шапцу чардак дође: „Имам му нешто важно казати”. Војвода Милош, не хотев сам ићи, зовне и мене; пређемо оба, гди запита Мариновић: „Како сте с Турцима?” Кажемо: да се са шњима бијемо и да и се не бојимо, а скоро ће и зима два зла раставити. А Мариновић кроз плач: „А јадно вам ваше бијење и небојање! А гди вам је Черни Георгије?” Кажемо: да је доле на Морави пред оном турском ордијом. Мариновић каже: „Није истина, но ено га побегао у Земун, а Београд пуст остао, Турци дошли у Смедерево и к Београду спјеше” и проче. Кад се добро известимо и о истини уверимо, вратимо се натраг на баир у наше шанчеве, кажемо самим војводама, и договорно одредимо војводу Милоша Обреновића и буљубашу Петра [Јокића] Тополца, да узму све коњике који се онде находе и да трче мензилски ону ноћ и београдски град уфате, ако пређе Турци уграбили не буду, и како град уфате, да нам даду знак, да и ми сву војску и лаке топове довеземо преко Добраве, к ваљевској нахији, а да остане Луко са Шапчанима и Чупић Стојан са Мачванима према Турцима, где и сад стоје, нека шабачки град чувају, и нека се Турци око тврдог Шапца забављају или, ако смеду, на Врачар покрај Саве иду, кад је наш Београд, а ми им у народ не дамо.
Мало затим дође Андрија Милошевић из Кутишице и посведочи, да је Черни Георгије доиста побегао у Немачку; да је Јаков Ненадовић у Совету напунио два бурета најважнији̓ писама, и на Забрежје, да се у Цесарију претуре, уместо ракије, послао; и да је њему — Андрији — заповедио, те Совет запалио, да не би Турци важна још писма затекли; и да су Турци на београдску нахију наступили, и да већ пале. То сва војска веће дознаде, и као громом поражена оно вече сва побеже низ Саву. Овим начином останемо ја и капетан Јовица Милутиновић, садањи член суда ваљевског, у нашем шанцу са 18 момака, пунећи велики топ и на Турке бацајући, да би наша војска и топови даље измакли; и Турци ћуте. Док много после одласка наше војске запали се једна кућа у граду; и звоно поче наопако лупати, и Турци онда повикаше: „Ала, ала, ала!” и на град јурише, кога празна нађоше. (Говори се да је Луко од Думаче вратио једног момка, те је кућу запалио.) Веће се засветли и по нашем шанцу, и ми са 18 момака побегнемо низ поље шабачко за прочом нашом војском. На дну поља, недалеко од Думаче ћуприје, стигоше нас Турци у мраку, и на стражње момке опалише пушкама, где Никола Живкелић из Кутишице падне с коња неубијен, но близу у рит сакрије се, а ми за нашом војском побегнемо. Но чусмо гди око Мишара пушке пуцају и хан у Мишару гори. Познамо да су Турци нас претекли и да нам је пут од наше војске пресечен, мало се повратимо, да и̓ около обиђемо и претечемо, но кад дођемо на Мишаре, видимо да и на Добрани ме̓ана гори и пушке пуцају.
Вратимо се пут к Ваљеву, и у сунчево рођење дођемо на коцељевачку ћуприју, ту се с Јовицом опростимо и исплачемо један другом, аки последње целованије одамо. Јовица оде својој кући, а ја са оно момчади на Забрежје, гди се народ у Цесарију превози: куда је и војвода Милош Обреновић на дан пређе био дошао с војводом Јефремом Ненадовићем (а није, као што Милутиновић каже, са својим Димитријем), и не нашавши своје фамилије, по коју је јоште пређе са Шапца послао свога Димитрија, да је доведе, нашавши Јакова Ненадовића у Забрежју, а не у Немачкој, и свога синовца Ристу, сина Миланова, кога је Јаков са собом из Београда и извео, Милош преда на аманет Јакову и сабљу Миланову и Ристу; кога је неће Јаков у Русију одвео. А Милош узме гуњ од Дамјана Марковића из Бранковине, и оде у Брусницу тражити своју жену и децу. Ја кад сам после Милоша дошао увече, нађем Јакова у Забрежју и почнем га укоравати зашто нам пређе не казаше да ће бегати, да заједно сви бежимо, или да сиротињу Турцима предајемо, како ми је босански везир [Али-паша] Деренделија бурунтију и Хаџи-бег своје писмо у логор наш у Липолист послали и понуђавали: да народ предамо на царски образ, да се не роби и не пропада, јербо је тако закључио султански девлет и росијски цар. Јаков се мени изговара и заклиње: да и он ништа знао није да ћемо овако бегати. Ја ноћим у забрешком шанцу и оставим капетана Милована Зујаловића из Тулара с препоруком, да он туне командира и дошавши народ у Цесарију превози, а да ћу ја ићи пред Турке, и кад видим да они иду низа Саву, ја ћу му хабер послати, ко се не буде могао преко Саве превести, да бега у шуме. И отиђем уза Саву. У Грабовцу ноћим, пораним; дођем у Орашац, одакле из планине видим, гди Турци из Дрена терају говеда и прочу стоку к Сави, на ушћу у Саву реке Вукодражи. Вратим се на велики друм, и кога сретнем да на Саву с фамилијом и колима иде, кажем: да се врати натраг, и кога сретне нека враћа и нека бегају натраг у велике планине, јербо су Турци, једни од Београда а други од Шапца, Саву у̓ватили и од Цесарије пут пресекли, и који пође упашће у Турке. Пошљем хабер капетану Миловану и Ђорђу Крстивојевићу, да су Турци на конаку на Ушћу и да ће данас или сутра на Забрежје, а од Београда и сами виде димове, докле су Турци дошли.
Одатле се вратим и одем у Бргуле, мојој воденици, узети брашна и ̓леба умесити, и онде оставим моје коње и проче момке, а са шест момака пешке одемо у село Конатице, где видимо Турке палеће села и ̓арајуће, и они нас виде, и мисле да смо и ми Турци. Други су иза наши̓ леђа, у Лисом Пољу и Пироману. Покрај Турака прођемо и одемо кроз планину у Кожуар, на међи шабачкој. Видимо иза леђа гди Турци пале Бањане и Љубинић. Пред вече вратимо се и, кроз љубинске попаљене куће и покрај једнога одељења Турака, дођемо у Таково Живану попа-Петрову, коме је кућа у лугу, где смо пређе још наручили, да он свагда готова за нас ̓леба у преправности држи. Ал̓ то све Турци попалили. Одемо у једну ливаду и ноћимо. Рано устанемо. И ̓одам неколико дана и дању и ноћу у недоуменију. Турке видим, а топове чујем, како турски топови, једни од Смедерева и Београда до Колубаре, а други од Шапца и ушћа у Саву реке Вукодражи, глас топовски гласом гласу одговара. Видим и димове од запаљени̓ селски̓ кућа: једни од Шапца а други од Београда у небу се састају, у ведру дану облак начинили, и за свакога Србина који чује и види канда га у срце ударају, или сам у огњу гори. Сад ми дођи, о витијо, слушај и гледај и опиши ако можеш ондање грозно позорије народа српскога! а наипаче од Мораве те до Београда, где ни јунија дети обојего пола ни столетнија старци не пошчажаху сја. (Од Моране до Колубаре, јербо је ваљевска Посавина, што није могло уграбити преко Саве, то је побегло у планине, а села и куће празне остале и горе у ватри која су близу друма.) Испитуј виновника, а не осуждавај сама Чернаго Георгија.
у тако крајњем недоуменију помислим: небо високо, земља тврда, а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда а бранити се не можемо. Неизбежимо ропство и смрт пред очима видим. Презнем и отргнем се из руку очајанија, и аки од сна пробудим се и помислим: а да л̓ би се јоште у чем себи и свом роду помоћи могло? Од свију мисли ова ми се учини неопходимо најпреча и најнужнија: молити највећега врага, Турчина. Од два зла бирати мање.
Пређем на крај турске војске. Дођем више Уба на брдо Вучјак, гди нађем око 30 Срба у скупу; плачући се поздравимо. Замолим ја некога Глишића Милована из Паљува, да ме послуша и однесе моје молебно писмо у турску војску. Глишић иза гласа повиче да не сме, но да молимо старца Јакова. Пошљем истог Глишића и два моја момка; доведу старца Јакова из Паљува. Ја му кажем моје намереније, и молим га да однесе моје писмо до везира Деренделије и до Хаџи-бега, у коме молим се у име народа: да не пале и да не робе, а да ће се народ на царски образ предати. Но ево невоље, старац Јаков виче једнако: „Не смем, те не смем, посећи ће ме Турци.” Молим, намолити не могу, а претње ми не помажу. Напослетку кажем старцу: „Јакове, ти си од свију нас овде старији барем 25 година, умри пре нас 25 дана, а мореш спасти толику сиротињу од палења, сечења и робљења.” И кажем му: ако однесе писмо у везиров логор, могу га Турци жива пустити, али „ако не однесеш, Богом ти се заклињем, да ћеш овде за по сата од мене погинути”. Кад Јаков види да му је мрети те мрети, пристаде да носи писмо.
Одсекоше му велики прут, навр̓ прута начинише процеп, и у тај процеп мету писмо. Он узе тај процеп с писмом, подиже га високо да се види, И оде у турски логор. У том писму приклињао сам везира да престане робити и палити; сав се народ разбежа. Шта ће цару пуста земља, шта ће Србија кад све Србе исеку? и прочаја; — веће да устави палење и сечење по селима, а народ се предаје и на миру ће бити, и прочаја. Старац из Паљува доиста писмо однесе у процепу, но кад је преко поља близу логора био, трипут је падао, па опет устане и даље. Није смео никуд на страну, јер смо му казали, да ћемо ми за њим из шуме једнако гледати, хоће ли баш у Турке отићи. Везир, кад прочита писмо, заповеди одма те се сва турска војска из села поврати и престане свуда више палити и пљачкати, и крене се даље. А старца Јакова невредима отпуте. Наши оду на Врачар, приме од везира: муселима и кадију, и одведу у Ваљево. И с отим се од Колубаре до Дрине мир учини и судови турски и кнезови поставе. По неколико дана томе следује Аксентије [Миладиновић] кнез београдске нахије, и после оде кнез Аксентије са [Али-агом] Шерчесмом и преда војводу Милоша и проче.
Ја пређем на Купинову. Чујем да је Верховни Вожд у манастиру Фенеку. Отиђем њему, где су били и свети краљ студенички и сви калуђери. На вечери напи један од калуђера: „У здравље Верховнога Вожда господара Ђорђа Петровића, коменданта серпскаго!” — а он сирома бризну плакати и сузама лице му се обли. Дај ми сад онога јунака и иноверца, кога се ништа не каса као нас, да се држи и не заплаче, ако има и камено срце. Сва се вечера у плачевно позорије обрати. Ту је г. Јевтимије [Ивановић], ондашњи прота земунски био самовидец, који би може бити и боље казао. Одемо у собу гди се кафа пије. Студенички архимандрит Мелентије [Никшић], стари Василије [Радосављевић] и Самуил. Сирома Верховни Вожд, све једнако јецајући и држећи руку на очима, на столици седи. Ја управ да кажем од плача једва сам проговарао за утешити Вожда, и рекнем му: „Господару, није фајде плакати, но узми пасош, иди у Брисел гди се чује Александер, и кажи му: „Ја сам Черни Георгије Петровић, који сам подигао мој народ, да га од турскога зулума избавим, и десет година држао се; а сад дође 20 Турака на једнога Србина и освојише нас. Зато дошао сам, каштигујте како хоћете мене, а избавите народ мој”. — Рече му прота земунски: „Господару, тај совет врло је добар. Ни други ти лепши дати не може”. — А Вожд: „Тако је, којекуда; искао сам пак ми не даду Немци пасоша”. — Ја му рекнем: „Ишти само до ћесара Франца, даће ти се; а у Брислу чују се да су обадвојица императора и прајски краљ, а кад дођеш једноме, онда можеш свима тројици”. — Он: „Тако ћу и искати. Но иди ти обиђи и намести твоју фамилију пак дођи, пак ћеш и ти са мном ићи”.
Ја одем у Купиново и у Ашањи обиђем своју родбину, која је код своји̓ људи већ намештена, и одем у Фенек. Кад ја тамо, ал̓ њега и проче отерали у Голубинце; те и ја тамо. Каже он да му не даду Немци пасоша, „но не знам ко ће носити прошеније”. — Ја опоменем за Стеву Живковића, и они ме пошљу, да га зовем да напише на цареве прошеније. Одем у Земун, кажем Стеви зашто га у Голубинце зовемо. Стева каже: „Брацо мој, ја хоћу; но нека оне курве новаца даду, јербо ја немам”. Ја опет у Голубинце — и одем у Нови Сад да обиђем стричеву децу, као брат-Јеврема, његову мајку и проче. Док се ја у Новом Саду бави̓, ал̓ и они сви се из Голубинаца у Варадин дотераше и у горњи град метуше. Будем онде дан-два, пак бежи у Ашању и Купиново, док ме нису Немци шњима.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|