Певање и мишљење/II
Наша лепа књижевност — „тај нежни цветак који је тек почео свој пупољак развијати”, итд., итд. — тако би сигурно ваљало започети разговор о нашој књижевности по мишљењу каквог нашег естетичара. Но ја признајем да немам ни најмање естетичког осећања, а и не могу никако да гледам тако идилски невино на производе српске мисли, зато нека ме извине господа естетичари што почињем разговор сасвим неукусно. Наша сувремена поезија — то је смеса од љубавних изјава, фантастичких сцена, празних фраза и смешних будалаштина. Један описује како се љубио с драгом; други како се опио, па пао на њене меке груди; трећи јавља како је ушао у собу своје драге, па није смео „ни дисати”, бојао се да је „не отпири” у небеса (Мита Поповић); огромна већина тужи и плаче или се бацака и праћака што их драга не воли, као да мора паметна женска заволети првог који јој испева неколико будаластих стихића. Једноме је драга „анђелчић, враг мали”, па само не зна од чега је створена, „да лʼ од злата или сребра” (Арбердар); другоме је „ђаво гарави” (А. Грујић), а неколицини, опет, „луче моловано”. Код свију је опште то да сви они сматрају женско као неко ваздушасто створење које је само зато створено: да грли и љуби, да пали очима, да има косу меку, свиону или „тавну као ноћ”, да носи вилинско одело (ваљда с дугачким шлепом?) итд., итд. После тога није чудо што наше образоване Српкиње што читају „Даницу”, „Вилу” и „Матицу” проводе свој век старајући се како ће се обући, кака ће наместити уста и како ће нас просте смртне чарати својим „вилинским погледима”. Наши критичари искидаше се вичући што „сестре” Српкиње долазе на села и беседе као на изложбу да покажу своја женска достојанства, а не виде да их тако васпитава цео ред наших песника почињући од Л. Костића и М. П. Шапчанина па до Андре Грујића и М. Андрића. Има у нашој књижевности и светлих мисли, али су оне тако поплављене масом бесмислица да готово ишчезавају.
Наши песници, живећи у наивном уверењу да је песник неко више створење које је створено да љуби и страда и да своја страдања прича зори, ружи и славују или да их дави — у вину, начинише од наша два-три журнала неки бесмислени „комплиментирбух”, а често и пошту за своје „либсбрифове”. Ради примера ја ћу начинити један опит пред поштованим читаоцем. У ово време кад пишем ове врсте, преда мном лежи „Вила” за 1866. год. (жао ми је што немам какву „Даницу”). Ја је отварам и тражим онако на „срећу јуначку” прву љубавну песму. Налазим: Љубавне песме Милорада Поповића. Ево неколико стихова из треће песме:
А дигне лʼ се талас
намрштен и прек
Стишаће га бујна,
Твој погледић мек.
Још кад пустиш гласе
Нежног грла, чуј!
Из слаткога санка
Пренуће славуj (?).
Као што види поштовани читалац, то је курисање доста скромно, само што је бесмислено, као што показују последња два стиха; али има у нашој књижевности далеко интересантнијих ствари. Но ја не мислим да се враћам у ту бесплодну пустињу пуну чкаља и коприва, тим пре што сам убеђен да је читалац упропастио доста красног времена на читање подобних предмета (као и сам што сам). Ја ћу само показати резултате који се дају извести из целе поворке тих песама. Прво се види то како је већина наших књижевника мало позната са резултатима сувремена науке кад наши листови и до сада печатају такве предмете, и тек ове године јавља се критика брата Каравелова, Бугарина, која удара на сав правац наше поезије. Други је резултат што се види како је лажним естетичарским образовањем искварен наш млађи свет кад код њих све друге потребе човека ишчезавају пред једном потребом његовог организма — љубављу. Човек са здравим организмом има потребу да љуби тако исто као што има потребу да једе и пије, да дише и да мисли. Сасвим је природно да се човек радује кад своје потребе намири, а мучи се кад не може да их намири. Тако исто, природно је да човек има потребу да искаже своја осећања другом човеку. Ама кад писац пише своја осећања и печата их у журналу и казује их целој публици: онда треба гледати хоће ли та публика имати користи од тог што прочита. Публика плаћа за књигу коју чита, а и време за које се књига чита кошта новаца, па кад у награду за све то добије мисли које су противне и науци и здравој памети, онда је то писање савршено штетно. Шта се кога тиче што се песник љубио с драгом, или што је пао на њене меке груди, или подобне сцене? „Дакле, ви забрањујете сасвим певати љубав”, рећи ће неки господичић песник коме је глава сасвим напуњена сновима о „светој” љубави. Ја ништа не забрањујем. Пре свега, прошло је време кад су на песника сматрали као на створење обдарено божанском силом, који „ствара” све што му дође у угрејану главу. Међу вештаком и научаром савремена наука не налази никакве разлике, они оба стварају својим умом, мисле, анализирају, изучавају факта; разлика је само у предмету изучавања. Један изучава, нпр., састав материје, а други своја осећања. Даровити песник знаће шта да каже о осећању љубави или ма каквом другом што ће имати опште вредности, а неће никад стварати од љубави болест, а од женскиња накараду, као наши песници.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Марковић, умро 1875, пре 151 година.
|