Опрости ми...
| Опрости ми… (1862) Писац: Лаза Костић |
Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
Над тобом сам моро да се нагнем,
Руком да се такнем
Твоје руке;
Алʼ ти се светиш, свете мој,
Претрну ми рука у твојој,
И да каје своје греје
У твојојзи нестаде је,
Никад више
Витим пером да запише,
Да се маши за мач бритак —
Никад — никад! —
Опрости ми! опрости ми оку моме,
Оку моме жељаноме,
Што ти упи сунце, твоје лице,
Алʼ то лице, осветнице,
Сажегло ми оба ока,
Да не видим ништа
Од неба висока
До пуста земљишта —
Ништа — ништа — ! —
Опрости ми! ох, опрости!
Опрости ми устʼма у милости,
Што те моле,
Да ми вратиш што ме боле,
Да ми вратиш моју руку,
Да ми моје вратиш очи,
Поред сунца, да нисам у ноћи,
Под мелемом да не трпим муку;
Море крви устʼма ми се попе,
Ох, скини га, немој да се топе
У пољупциʼ, у сласти големој, —
Немој — немој — ! —
Што ме гледиш?
Хој, та што ме штедиш?
Притисни ме на те груди озорене
Одједанпут да изгори све од мене,
Да сасуши — —
Шат остане штогод — да те свету тужи! —
Та тек толʼко, да те чути може,
Мили Боже,
Тек из твојиʼ уста покајку да прими:
Опрости ми! —
Извор
[уреди]Јавор, 25. септембар 1862. Број 27. Година I, стр. 290.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 116 година.
|