Омладински конгреси

ОМЛАДИНСКИ КОНГРЕСИ  (1904)  Писац: Јован Скерлић

    Изгледа да, од шездесетих и седамдесетих година до данас, никада омладински рад није био живљи и није показао таквих стварних резултата. Свакако, прилике су ишле на руку, ранија поколења припремила су земљиште, преображај у духовима био је извршен, али младеж која је данас на ђачким клупама, има да забележи два своја значајна успеха: прву изложбу југословенских уметника и први конгрес академске омладине југословенских земаља, две ствари на које пре десет година једва су и најсмелији помишљали. Наши млади су дали несумњив, опипљив доказ лењим „разочараним”, којих је толико у нас, да се може и даје радити.
    Када су пре тридесет година два далековида млада човека, један Бугарин, Љубен Каравелов, и један Србин, Светозар Марковић, изнели плодну идеју заједничкога рада малих балканских народа и развијали велику замисао балканске конфедерације, позитивни људи су предусрели са подемехом њихове младићске утопије и фантазије. Не давно, још пре осам година, када је једна мањина на београдској Великој Школи, прихватила те исте рационалне мисли, млади старци и професионалне патриоте анатемисали су то као „издају заветне мисли”, и као „отровни космополитизам”.
    Особина је великих истина да за њих нема препона, да оне лагано и стално освајају, противу целога света и у пркос свакоме, оне се упијају у духове, прожимају савести, док једнога дана не освоје чак и оне који су им били најпротивнији, од Савла начине Павла, постану обичне, просте, опште. Тако је и идеја балканскога савеза захватила не само омладину и интелигентне слојеве наше, она се прелила и у јавно мњење, прешла чак у схватања влада̄, постала једна жива сила коју ништа више не може зауставити. За цео паметан свет у нашим крајевима, сем реакционарне штампе која на своје нечисте задње мисли баца вео некога чистуначког и непомирљивог национализма, сем професионалних „патриота” који у компанијама експлоатишу патриотизам, сем неколико безазлених фантаста којима је тешко да се отргну снова који су љуљушкали њихову младост, цео мислени свет дошао је до закључка да за наше мале народе има свега два пута: „бити или не бити”, сложити се, сјединити се па живети и развијати се, или остати растрзан суровим, убилачким међусобним борбама, проводити дане у овој номиналној независности, и очекивати дан када ће се постати или руска губернија или аустријска провинција. За нас, овакве какви смо, има само један не само најбољи но једино могући пут: јединство. Стари Херодот, говорећи о балканским народима, рекао је ове пророчке речи^[1]: „Кад би се тај народ управљао једном вољом, и кад би задахнут био слогом, постао би непобедан, и како ја мислим, могао би бити најсилнији међу народима.” То је једини начин не само да напредујемо но и да опстанемо: сем ако се не очекује какав особити политички катаклизам, како чудо, српскога, бугарскога или хрватскога Бога, кога романтични песници тако одавно призивају.

Фусноте

1. Навод Г. Јована Ђаје, у његовој књижици: Савез Србије и Бугарске, стр. 4.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. септембар 1904. Књига тринаеста, број други, стр. 123-128.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.