Одјек
— По Хајнеу —
Кроз гору коњик хита, лице му сетно, бледо,
Мори га туга, мори га вај.
"3ар нигде да ме прођу жића ми горки дани,
"Ил’ у гробу, можда, тек је јаду крај?"
А одјек гором јечи:
„У гробу тек је крај!...“
Затрепта бујно лишће... за облак месец скри се...
Славујев јекну глас...
"О, небо, где ћу наћи станка и покој души?
Да није у гробу спас?“
А одјек гором јечи:
„У гробу само је спас!...“
Топота помног коња кроз лисну густу гору
Потмули бруји јек.
"О, куда сада гредем, да л' на крај света мору,
Ил’ тамном гробу већ?“
А одјек гором јечи:
"Ка тамном гробу већ...“
Сенку за сенком јела промнче помни коњиц.
Тек сова изви глас.
„О, збогом, свете мрски, — о, збогом, жићу горки,
У гробу тек је спас!"
А одјек гором јечи:
„У гробу тек је спас!...“
1894 г. Шабац
