Петар Бошковић
Паде паша с војском на Дољане,
на Дољане више Подгорице;
ђе пануо шатор разапео,
под шатором ноге прекрстио
и дугачки чибук запалио.
Отлен паша књигу накитио,
а посла је у село Виниће,
у Виниће у Бјелопавлиће,
а на руке војеводи Раду:
"Чујеш мене, од Винићах Раде,
да си с прешом мене на Дољане,
и доведи побратима твога
са Слатине Петра Бошковића,
а дајем ти турску вјеру тврду
ништа Петру учинити нећу."
Кад војводи књига допанула,
ону гледа, другу накитио,
а посла је побратиму своме
у Слатину Петру Бошковићу:
"Бошковићу Петре, побратиме,
хајде, побре, да се састанемо!"
Кад је Петра књига допанула
и видио што му ситна пише,
добра се је коња дохватио,
из Жабљака Омер Ћехајића,
па турскога коња појахао,
и отиде на састанак к Раду,
доклен дође Зети на обалу, -
ал' је први Раде излазио.
Кад се мили стали побратими,
руке шире, у образ се љубе;
но му рече Петар Бошковићу:
"Што си, побре, поручива за ме?"
А Раде му право кажеваше;
но му Петар ријеч бесједио:
"Побратиме, са Винићах Раде,
ја ти тамо не смијем одити,
турске ће ме даве изгубити."
"А не бој се, Петре побратиме,
паша ми је зада вјеру тврду
да ти ништа учинити неће;
но остави коња турачкога,
из Жабљака Омера Ћехаје:
то је паши највернија слуга."
Рече њему Петар Бошковићу:
"Хоћу с тобом, побратиме, поћи.
а бојим се и страх ме је љуто
да срамотно хоћу погинути."
Па скочише оба побратима,
од мејдана коње појахаше,
отидоше низ Бјелопавлиће.
А кад дошли више Спужа града,
ту је Петар коња одјахао,
а отиде пјешке на опанке;
док дођоше на равне Дољане,
пашине их слуге угледаше,
угледаше па их сусретоше
да им приме коње и оружје.
Раде коња и оружје даје,
а Петар је коња оставио,
коња нема, а не да оружје;
под оружјем паши приступио:
не хће паши руку пољубити,
већ прекрсти ноге под шатором.
Док ево ти дава од Тураках,
од Жабљака Омере Ћехаја;
пашину де руку пољубио,
а паши Је ријеч бесједио:
"Хај помагај, пашо господаре,
од крвника Петра Бошковића!
Два је моја брата изгубио,
и јаше ми коња братинога."
Но је паша ријеч бесједио:
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме зато крива наћи нећеш:
једном послах двоје слијепацах
те одоше земљом и свијетом,
док дођоше граду у Жабљаку;
ту их клети похваташе Турци,
бацише их у воду Морачу;
па их моја браћа осветише,
посјекоше браћу Омерову,
и мене су коња даровали.
Могу пребит двоје слијепацах
за два брата Омера Ћехаје,
а за гусле коња Ћехајина;
ја нијесам ништа њима дужан."
Она прође, друга дава дође,
од Турчина Османагић-бега,
од бијеле варош Подгорице:
"Хај помагај. пашо господаре,
од крвника Петра Бошковића!
Вјерну ми је заробио љубу,
Турцима је љуби на срамоту."
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме за то крива нећеш наћи:
мајка јој је ришћаница била,
ришћаница па се потурчила,
њој је ваша вјера омрзнула,
те је она к мене ускочила
и ришћанску вјеру прихватила."
То је паши тврдо мучно било.
Па и трећа дава испанула,
од Турчина бега Лисичића:
"Хај помагај, пашо господаре.
од крвника Петра Бошковића!
Два је моја изгубио сина
и зајмио пет стотин овацах.'"
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме за то крива наћи нећеш.
јер је прва турска зађевица:
први су ми Турци ударили
на Копиљу, пољу пиперскоме,
и мојега изгубили сина -
бољи бјеше од три беговијех,
три стотине зајмили овацах -
боље бјеху но шест беговијех!"
Већ су паши даве дојадиле,
те слугама турски проговара:
"Држ'те, слуге, Петра посјеците!'
Јадан Петар турски не умије,
ма разумје са Винићах Раде,
па говори Петру побратиму:
"Бјежи Петре, главе не унио,
јер ти Турци посјекоше главу!"
"А како ћу, добар побратиме?
Да ја имам соколова крила,
не би перје месо изнијело,
а камоли ноге под јунаком!"
Опет му је Раде бесједио:
"Бјежи, Петре, главе не унио.
узми коња мога ал' пашина!"
Скочи Петар како соко сиви,
а пламена ножа извадио -
од Петра се рамакоше Турци,
пашина је хата откинуо,
па се њему на рамена баци,
па побјеже пољем Загоричем.
Докле Турци коње појахаше,
дотле Петар насред поља дође;
докле Турци насред поља равна,
дотле Петар у Глибавац равни.
Ту се Петру коњиц опучио,
бјежи Петар пјешке на опанке.
Докле Турци дошли у Глибавац.
Петар пјешке више Спужа дође:
ту је коња находио свога,
и добра се коња дохватио,
и утече у село Слатину,
у танку се загворио кулу
су два брата и два братучеда,
су два стрица и су три синовца.
На кулу му ударише Турци,
ма се Петар Бошковићу брани
жестокијем огњем из пушаках.
Бранио се два бијела дана,
бог да знаде предат се хоћаше,
но му виче из планине вила:
"Не предај се, Петре Бошковићу,
е ти иде једна помоћ врућа,
помоћ врућа стотина Пиперах!"
Мало било, много не трајало,
док ево ти Пипери јунаци:
на турску су војску ударили,
но је много војске у Тураках,
разагнаше стотину Пиперах,
а на Петра боље навалише.
Ма се Петар Бошковићу брани,
бранио се два бијела дана;
но су Петру муке одољеле,
бог да знаде предат им се ћаше,
но завика из планине вила:
"Бошковићу Петре, не предај се,
е ти иде једна помоћ врућа,
помоћ врућа, триста Пјешивацах,
а пред њима Никчевић Илија!"
Мало било, много не трајало,
три стотине дође Пјешивацах:
на турску су војску ударили,
но је веља војска у Тураках,
разагнаше триста Пјешивацах,
узгнаше их уз брда камена,
а на Петра боље навалише.
Ма се Петар Бошковићу брани,
два бијела дана без престанка;
муке су му љуте одољеле,
зове Турке да им се предаје,
и од куле врата отворио
да излази на аман Турцима,
но завика изнад куле вила:
"Не предај се, мој соколе сиви,
немој твоје попуштит поштење,
е ти сада иде помоћ врућа,
помоћ врућа од Горице Црне,
баш дванаест стотинах пушаках,
а пред њима српска војевода,
с Чева равна Драшко Поповићу!
Ако ли ми, Петре, не вјерујеш,
ти погледај између Гарчевах:
ето први на воду Сушицу,
они задњи на село Загреду."
Мало било, много не трајало,
Зету воду Драшко прелазио,
у Ждребаник равни улазио;
из плећих су Турке заминули,
и на турску војску ударили...
И како се кољу полагано,
сву је војску тама притиснула
од брзога праха и олова
и од паре коњске и јуначке;
сијевају мачи од појаса,
грме пушке, небо се пролама,
стоји јека многих рањениках,
пролијећу коњи без јунаках,
а јунаци без добријех коњах!
Него Турци плећи обратише,
оћера их Драшко Поповићу
са соколом Петром Бошковићем.
Да ти се је нагледати, друже,
ка се момци грабе на оружје!
А шта ћу ти дуљит лакардију:
од Слатине до Сиге градине
три стотине главах посјекоше,
три стотине коњах уграбише;
од Тураках студен ками оста -
грдна гласа, црнога образа.
Колико је војске црногорске,
сваки носи биљег од Турчина:
неки главу, а неки оружје,
неки води коња седленика.
У Слатину војска коначила
под бијелу Бошковића кулу:
ту их Петар дочекао дивно.
заклао им стотину овновах.
А кад свану и сунце ограну.
подиже се Драшко Поповићу.
а за њиме сва његова војска,
пут крвава Чева на крајину,
пјевајући и пушкам' мећући.
Петар оста здраво у Слатину
и задоби славу и поштење!
