Некад и сад!
Желио сам некад свјетлост,
Тихо воде роморење,
Шух вјетарца, мирис цв'јећа,
Птичица жуборење;
Желио сам сребро, злато
И камење оно драго;
Што год има свијет б'јели,
Сваку њепост, свако благо.
А све да бих пуном руком
Њој пред ноге изасуо,
Свим богаством ј' окитио,
Свим милинам' обасуо.
А сад? сада мрак ми дајте
Мрак најгушћи, најстрашнији,
Дајте грома рик ужасни,
Дајте тријес најсилнији,
Да ударим њиме свијет,
Избацим га из стожера,
Па нек смрвљен с њом заједно
У вјечни ме бездан стјера.
