Неверна Тијана

Неверна Тијана  (1862)  Писац: Ђура Јакшић

I

    Је лʼ воља божија била?
    Ако је његова свемогућа воља — свирепа и немилостива беше, јер у читавом народу не остави румена лица, весела погледа.
    У црно је земљу обукла.
    Витезови и главари оставише дворове и палате, сурови синови гора и лугова напустише бело стадо, да на оном крвавом разбојишту крв своју пролију. И сад већ нема разлике међу њима — војвода и пастир загрљени падоше, изравнаше се и узвисише, а смрт ледена редом је ишла, и на свако чело са бледим бледилом писала је величанственост, која се на образима народних мученика у часу веље погибије јавља.
    Бранећи цара и слободу, читав је народ пао…
    Треперило је Косово у злату и у крвавом рубину, а бледе главе мирно се одмараху на студеној постељи, коју им је судбина дугих векова са леденом руком прострла.
    Дођоље и мајке и сеје, да виде ту крваву славу, да са жалостивим кукањем мртве пробуде — али се мртви не дижу.
    Оне су плакале — читав је народ уздахнуо — потавнеше очи у горким сузама, срце је клонуло, а у неизмерној туги малаксала је душа; побледеше образи, као листак пребеле хартије, на коју је дркћућа рука смрт јединчета уписала. И одоше, да при освитку многе беле зоре за синовима својим наричу, да туже, докле у терету не умру…
    Па ко каже, да и небо плаче, кад читав народ сузе пролева? — да се и земља тресе, кад груди рањена народа уздахну?
    Земља је мирна и нема. Полако и немарно цепа сама своје груди, да у њих прими кнеза и роба, војводу и пастира. А иза црне и тавне ноћи трептећи подижу се сунчеви зраци, гледају пусту равницу — жалосно Косово — гледају, па нити су уздаʼнули, нитʼ се заплакали, а сунце је и даље ишло, презирући тугу човечију…
    Само је још једно младо девојче на крвавом разбојишту остало — као анђео, који ће усамљен доћи, кад грешноме свету дође умирући час.
    Лепа је била та усамљена девојка! У лицу бела као снег, светлила је у црним хаљинама као звезда Даница у тихој поноћи. У очима јој није суза трептала, на уснама није уздах дрктао; али у ломном телу и по бледом, млађаноме лицу, лебдила је неисказана туга, на глаткоме челу огледаху се жалостиве мисли, а из груди се чуло лагано куцање уцвељенога срца…
    — Где је мој отац?…
    Питала је људе, који хладни и непомични у усиреној крви лежаху — задрктале су груди мртвачке од тога умилно жалостивога гласа.
    — Где су браћа моја?…
    Али јој мртва уста не одговорише. Косово је ћутало, у туги се следило, а у леденом срцу не оста одјека, да јој са тужним гласом одјекне:
    — Сви су изгинули! Сви они овде на мојим грудима почивају! ʼОди и ти, лепа девојко, лези на ову хладну постељу, овде ћеш наћи мира и тишине! ʼОди! Јер ћеш залуд у горком животу мира тражити, нећеш га наћи, нигде и никад више.
    Девојка је разумела немо ћутање крвавог разбојишта, и са жалостивим кораком ишла је даље.
    На једном усамљеном месту застала је млада девојка.
    Беше то голо и узвишено место, сред пустог Косова. Гдекоја капка показиваше крваве трагове тешких рањеника, а погажено и смрвљено цвеће; са обореном главом приповедало је каква је војска била што га је тако немилостиво погазила, онамо комати сломљенога оружја признаваху жестоку борбу јучерашњега дана. Пред ногама жалосне девојке лежао је тешки штит, заједно са руком која га је по бесомучној борби носила. Девојка не смеђаше дуго погледати у њега - а кад га је погледала, тужно се заплакала и пала... Већ је и сунце залазило, хладно и усамљено, као што човек умире који је на свој живот омрзнуо, јер у њему никакве радости не имађаше. При његовом заходу тргла се млада Тијана, отворила је тавне очи, погледала је у залазећи свет, како се на крвавоме штиту огледа. То је био штит оца њена, а рука, што га је и у смрти онако чврсто држала, беше рука родитеља њена. Она је целивала ту мртву руку, пољубила је ледено гвожђе и окренула је лице, да не гледа тугу своју. Хтела је у небо погледати, окривити створитеља неба и земље, умрети је желила, пасти је хтела - али је једна снажна рука придржа. Она је вриснула - пред њоме је стојао Турчин. Лице му беше лепо: очи црне, а више црних очију повијала се бела чалма, као крило лабудово; стас му је био висок, глас благ и умилан, пак је умиљато говорио девојци: - Алах је алах! А ти, лепа девојко, ти си кћи небеска! Лепша си од хируја, о којима Пророк прича! Очи су твоје тавније од ноћи, а светлост им сјајнија од звезда што у поноћи трепере; глас ти је жалосно-умилан, као песма уцвељенога славуја! Да ли је чула девојка те умиљате речи, које се као мед, можда са отрованих усана, слеваху? Је ли видела лице и очи, у којима је притворство израз туге и сажаљења уписало? Или је то баш сажаљење право, а оне благе речи истинити израз душе његове? Девојка није чила, није видела - груди су јој се стегле, а срце јој хтеде пући. Она је горко плакала. - Створена си да се довека осмејкујеш као пролеће у жарком руменилу мирисавога ђула. Алах је хтео да се на ведрини твога чела његово царство огледа... Ах, лепа девојко, немој да плачеш, алах ће се заплакати, а моје ће срце препући! А је ли девојка одговорила што незнаноме јунаку? Она је ућутала, обрисала сузе и са лаганим кораком оде низ тужно Косово. Турчин је дуго и непомично за њоме гледао, а кад је девојке у вечерњем сумраку нестало, клекао је и са скоро узоранога гробља говорио је: - О, Боже, једини милостиви! Не дај правоверном да у грехе пада! Избави душу моју! Ова ме ђаурка избезуми, њена лепота исиса ми речи за које ће се небо гњевити. Туга њена распори срце у мени, њене ме сузе пеку - пламен је то, вечити огањ који ме мори! Ох, Боже, једини, свемогући! Избави живот мој!...

II

Сада је Косово као големо гробље негдашње славе и величине. Око њега се простиру пусте горе и развалине, са маховином обрасле, у којима погдекоји убица очајни живот проводи. Али у неко време беше Косово башта, пуна ђула и мириса, око које су по умиљатим брежуљцима велика госпоштина своје летњиковце подизали. Ту је на једном лепом брежуљку и седи војвода Миладин свој летњи дворац подигао; а близу, одма'до његова двора, белише се двори војводе Благоја. Они су били побратими. Многе ратова извојеваше, много мегдана поделише, пак сада у дубокој старости дођоше, да опет братски у лепој божијој природи умру. Старци се пазише и у светом побратимству братски живеше - пак им се и деца љубљаху. Мезимици седога Миладина, Тијани, беше седамнаест, а сину војводе Благоја, Милану, једва шеснаест лета - млада лета, у којима се најсветија од свију страсти јавља. Често су млађана деца после игре и шале, румени од умора, у хладу поносних јела сели, спустивши једно другом горуће образе на бијуће срце, говорили су о лепим осећањима душе своје.

- Ох, Тијано - говорио би син Благојев - ја те љубим! Али се сила големе љубави моје исказати не да... А да ли и ти мене љубиш? А млада девојка му се сунцем и животом кунијаше да и она њега љуби, да га неизмерно воли, и да само за њега живи.

Стари побратими знадоше за љубав деце своје, и радовали су се томе, јер млидијаху: кад умремо ми, остаће свеза сродства и пријатељства у деци нашој: они ће нам очи затворити и оплакати нас. Али не дочекаше жуђење своје - оба погинуше на Косову, а поред њих јуначки је народ српски крв своју пролио. А двори им осташе пусти - сама су деца остала, Милан и Тијана.

Милан је био млад, али ваљана срца. Та само да је са годином старији био, отац би га на војску повео, да онде с осталом браћом за отаџбину погине. Пак кад је Милан чуо да су му браћа и отац на оном крвавом пољу пали, кад је слушао причу о јунаштву њихову, жао му беше њихове неосвећене крви.

-Је л', деда Радомире - говорио је седоме слуги, што као верни чувар на двору остаде - је л' да је грехота да братска и очева крв неосвећена остане? Ал', бога ми, деда Радомире, ja hy да је осветим! Хоћу, вере ми и закона ми! Очи су му севале, срце му је дрктало и тако се чинило као да ће онога часа заклетву извршити. А стари Радомир је ћутао; погнут на своју суву руку, није ни слушао шта му детић говори, а крупне сузе слеваху се низ седу браду вернога слуге...

- Је л, чича Радомире, ти за мојим оцем и браћом плачеш?

- Јесте, дете, ја за њима плачем и за царевином српском... Они су заједно пали!

И млади Милан је ућутао, у лицу је побледео, а из очију му потекоше грозне сузе. Сад је тек видео да је без оца и отачаства, осетио је рану коју му је смрт њихова задала, увидео је да је сироче на овоме големом свету. - Па јеси л' видео ти оца и браћу моју? - Све сам видео, сине мој!... Цело големо Косово с крвавим лешевима посуто!... Ох, да сам умро, само то да несам видео! -Харам, харам млеко и колевка!...

А у двору Миладиновом било је тужније и жалосније. Тијана је остала сама са старом дадиљом, срце јој је било тужно, и није на добро слутило; а кад је видела Косово, познала штит баба свога - срце јој пући хтеде у грудима, залуд је стара Магда тешила, за њу више не беше утехе. - Не плачи, чедо моје, ублажи тугу своју! Тако је говорила стара дадиља, пак је и сама плакала. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Поноћ је пала, црна и тавна, и нема тишина владаше по пустој гори; само се каткада чује жалосно хујање ветра што са Косова хуји... У једној собици сама Тијана седи, бледа и непомична, црну је косу низ беле груди спустила, а уморену главу је на малаксале руке наслонила, пак тужно преда се гледи, а погдекоја суза јој са бледога лица капље на мермер доле. Пак шта је било Тијани те се усред боље тихо и жалостиво осмехнула? То је био тежак осмех, као сунчев зрачак, што кроз густу маглу затрепери, сине у угаси се. Тијана се задрктала. И кад се стара дадиља из дубокого сна тргла, Тијана је бледа и непомична на хладноме мермеру лежала. - Шта је, анђелу мој? Шта ти је, душо моја? Тијана је ћутала, а са бледога чела у крупним капљицама слевао се хладни зној; колена су јој клецала, а тужну главу је на стару Магду наслонила. - Говори, душо! Кажи, шта је? - Ох, мајко моја, мислила сам... Бог зна о чему сам премишљала; али су ми мисли грешне морале бити, јер су се мртви из гробова дигли, да казне унуку?... Ох, милостиви боже! Видела сам оца, преда мном је стајао, блед и крвав; до њега стајаху браћа моја... А за њима са голом сабљом онај Турчин - ох, страшна виђења!... Стара се Магда трипут прекрстила и са смерном молитвом мољаше се богу, за покој душе мртвих... - Моли се богу, дете моје, прекрсти се! Бог је добар, он ће те утешити, он ће мртвима мира дати! Тијана се прекрстила и утешена леже у постељу.

Ујутру је устала мирна и бледа као анђео смрти, хладна као кип од мермера; није више ништа говорила, није се заплакала, а није уздахнула; а кад је било предвече, ходала је по врту. Дуго се она тако усамљено шетала, док је неки кораци не пробудише. То је био Милан. И он је био сам и остављен, блед као листак пребеле хартије.

- Ах, колико те тражим, лепа Тијано! Срце је моје тужно, душа ми је ожалошћена, не мили ми се живот више. Ја никога на овоме свету немам - сви ми изгинуше! Ох, страховита погибијо!... Само си ми ти остала, лепа и дивна утехо живота мога!

Тијана је ћутала. Милан се приближио, да пољуби то ледено чело - а Тијана се задрктала. - Ох, Тијано, како ми срце стрепи да и тебе не изгуби! Умро бих, Тијано! Млада девојка је са тужним погледом гледала на то лепо чело и на сузне очи, и један тужан осмех лебдио је по њеним увелим уснама.

- Тијано! Тијано!- говорио је млади Милан у слутњи срца свога; пољубио је рајевину своју и отишао. Тијана се задрктала.

III

Милан је љубио Тијану са целом душом својом, скоро да заборави на оца и браћу - љубио је неизмерно. Али Тијана беше увек тужна и хладна, она није осећала љубави; неисказана туга владаше са срцем њеним, тек кадикад је само понеки тужан осмех на њеном увелом лицу лебдио. Пак кад је Милан њу тако застао, срце му се цепало.

- Тијано, моја лепа Тијано! Ви'ш, како ми срце вене - умрећу, тебе љубећи! Па зар ме никад нећеш са једним умилним осмехом утешити, ил' можда је клетва празно обећање, и ти ме нећеш љубити? А млада девојка би уздахнула и са тужним осмехом говорила би очајном заљубљенику: - Милане! Милане! Тужан је то глас био, жалосно зламење Милан се задрктао кад га је чуо. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Једно лепо пролетно вече сеђаше она сама у своме врту... Па шта је мислила Тијана у тој усамљеној тузи, у своме неисказаном терету? Румен се раширио по њеном бледом лицу, а осмех тужан и горак на уснама. - Ко зна... ох, боже, боже мој! Можда је баш он мога оца убио, можда се још и сада на његовоме мачу лепи крвца браће моје... -Ох, али како леп и мио беше!... Душман!... Али му је у очима блистала љубав, а речи му беху мед, кога бих довека са оних умилних уста сисала - ја те љубим, душмане народа мога! У таким мислима је уплашена дадиља застала своје лепо чедо. - Тијано, дете моје! Бежи - бежи! Гора ће те од душмана чувати!... Ох, бежи! Зар не видиш где иде гле, како му се вије чалма, бела као снег! - Турчин!... Турчин! Ох, бежи, Тијано! Турчин се приближио. - Он је, он је! — дркћућим гласом је говорила Тијана - душман народа мога.. убица браће и оца мога! Турчин се скиде са помамна вранца. Пред Тијаном је стајао, а није се смео њојзи приближити. Познао је ону лепоту о којој је многе ноћи сањао; њу је виђао на путу, на пољу и у мошеји... Чињаше му се да је превићење, те ће је од једног његовог уздаха нестанути. - Девојко! небеска девојко! Ти си - ти си за којом ми душа умире! Виш, цар ми је дао на Бугарску везирство; у харему моме блиста злато и драго камење... Све је моје што је лепо и дивно и големом Једренету; али ти неси моја, пак ми се не мили дан, мрска ми је поносита Бугарска земља. Девојка је хтела бегати, али кад је погледала у те црне очи, у то лепо душманово лице, умрла би, а не би се могла маћи од њега. - Љубиш ме? Је л' да ме љубиш, небеска девојко?... Сад нека дође смрт, нек се отворе врата џенемска - ја могу умрети, кад ме ти љубиш! Девојка је ћутала, и онда је још ћутала кад је душман загрлио и пољубио. Румен јој се осуо лица, и са тужним гласом, у коме јечаше љубав, туга и кајање, говорила је сирота Тијана: - Ја те љубим!... Ти си душман народа мога, али ја не могу без тебе живети! - Дакле ћеш моја бити! Ти примаш љубав моју! О, алахова најмилија кћери! Нека ти служи сва Бугарска земља! Нека ти се клања харем и мошеја! Ти си моја!... И довека ћеш моја остати!...

IV

Сунце се појавило, да својим суморним зраком на овај немили свет погледи. И Милан се дигао, да види своју Тијану; и сад је први пут после бабове смрти на се метнуо свечано одело: на калпаку му се сијала златна, са алемом искићена челенка, на грудима севаху златна пуцета, а сабља са златом и драгим камењем засута, лако је висила о танкоме појасу. Он је мислио са својом милином разведрити бледо чело неверне Тијане, са речима, које само љубав у срце улева, развеселити чедо невесело. - Тијано, умилна зоро најлепшега неба! чедо моје! Погле ме, ви'ш, како ми сабља доликује гле, са овом ћу крв душманску пролити — буди весела, Тијано, скоро ћу осветити и мога и твога баба! Погле ме, лепа девојко! Тијана га је погледала сетно и невесело, из црних очију јој потекоше сузе; а да их не би Милан видео, окренула се прозору, пак је дуго и замишљено гледала у равно Косово, на онај мали и обли брежуљак, на коме је оног крвавог дана опазила штит оца свога — и још оног незаборављеног душмана. Сад се баш од оне стране указао прамен магле, као неки облачак. Тијана је пребледила, као крпа пребела платна.

- Милане, иди од мене! Остави ме! Зар не видиш где се вихар спрема? И заиста се чула грмљавина и понека крупна капљица је росила Косово, чуло се и хрзање коња, топот и говор, али гласови тућих и страних речи. Утом се и врата отворише и један седи Турчин уђе у собу, где је Тијана скоро у несвести на грудима Милановим лежала. Кад је Турчин у собу ступио, Тијана се трже, отворила је очи, али није умела ни речи проговорити... Седи је Турчин говорио: — Ови дарови вреде царевине, све је алем и драго камење; а поздрав бега Сулејмана благ је и умилан, као речи светога Пророка! Он овако својој невести, Тијани Миладиновићевој, говори и поручује:

„Срце му је тешко, као да стена на њему почива; терет га тишти... Терет големе љубави! Дођи, охрабри заљубљено му срце! Душа му нема мира ни у сану ни на јави — дођи, најлепша девојко, и утешиће се!" — То је поздрав његов, а напољу пред двором чекају храбри пратиоци. Дијаманат и драго камење прснуло је из рүкү несрећнога Турчина. Милан је истргао сабљу и викао је: — Ово је моја девојка, Турчине! И крв турска прскала је по хладноме мермеру. Пратиоци, што по Тијану дођоше, кад чуше звеку сабаља, сви јурнуше у дворану. Милан се јуначки бранио; сабља му је као змија у руци севала, а у очима светлио је огањ гњева и љутине, и већ троје му пред ногама у крви окупани лежаху, кад ал' и његова крв пљусну из младих прсију. Он паде, и последња реч му беше: —Тијано! Неверна Тијано!. Али она није чула те речи, није чула ни јецајућу дадиљу како тешко күне. - Тијано! Неверна Тијано! Проклето ти оклета моја нега била! млеко материно, и проклета

Њу су Турци на коња метули, и она оде у харем бега Сулејмана. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Седи Радомир је верно надгледао свога младог господара Милана. Издалека долазише врачари и доносише биље свакојако, те видеху ране које су Турци задали, али не могоше срце, које је љубав морила. Дигао се са постеље, оздравио је; али му нестаде осмеха на тужноме лицу, он не имађаше више речи да бољу своју искаже; чело му је побледело, а тавне очи тужан поглед бацаху по овоме свету; и опет се чинило као да је на све заборавио; само је седи Радомир каткада чуо где господар уздише: Тијано! Неверна Тијано! Радомиру су сузе из очију текле, он је видео црва што га у срцу гризе, гледао је смрт како се са брзим кораком ближи, пак је у себи мислио: — Умреће! А њега је тешио: — Милане, сине мој! Не тужи, не вени! Бог је добар и милостив! Заборави на тугу своју!

Једнога дана нестаде Милана, и нико га више није видио...

А у Сулејман-беговом харему трептала је Тијана у злату и у драгом камењу. Њу је двадесет ропкиња служило, а Сулејман-бег је сваким даном више о својој големој љубави уверавао. И она беше утешена и задовољна... У зраку тога необичног раскоша заборавила је на Милана, на стару дадиљу, и на крваву погибију оца и браће своје. На све је заборавила — само каткада, кад би у врту, у коме је свакојако цвеће под небом своје умилне мирисе простирало, кад је ту у дебелом хладу усамљена седела, потекле би јој сузе из очију, и уздахнула би. Али суза и уздаха брзо нестане, и она наново тражи увесељења... Та њу Сулејман љуби... и она је весела... Једном не беше Сулејмана на двору. Тијана га је чекала. Месец је лепо сијао по ведрини плавога неба, а милогласни славуји певаху умиљате песме у загаситом грању брснога дрвећа. Тијана се у дубоким мислима често трзала. — Он је, он је! Али ко? то нико не знађаше. Чекала је бега Сулејмана, али Сулејман не дође; други је дошао, да само за часак буде срећан, пак да умре. Пред лепом Тијаном стојао је Милан. А како је Милан ушао у ту светињу турскога врта, у којој се краљица харема одмараше? На великој капији, која у вртове води, видео је бледи месец како се два црна Арапина у својој крви купају... Њих је Милан убио, пак је са тихим и лаганим кораком у башту ушао, да још једанпут угледа рањено срце своје. — Тијано! Неверна Тијано! Тијана је чула прекор, поругу и презирање, побледела је у лицу, а румене се усне задркташе, али не знађаху одговора. — Дошао сам, ево, рањен и отрован! Ти си ми, невернице, срце ранила, а живот отровала... Па гле, још ме љубав мори... неизмерна љубав!... Смрт ми се у сваком уздисају јавља, умрећу, Тијано, тебе љубећи. — Неверна Тијано! Дошао сам да те видим, да те пољубим... А смрт ме свугде чека. Тијана је полумртва на хладну земљу пала, а Милан се саже до пољуби то бледо неверно чело, да загрли њено вито тело... Али се није више дигао. Дођоше робови бега Сулејмана, брзо му свезаше руке наопако, скидоше са њега светло оружје, одведоше га понижена и измучена пред везира, бега Сулејмана. Сулејман-бег мирно и озбиљно је седео, а кад му свезана Баура изведоше, дуго и замишљено га је кроз тавну сенку оборених обрва гледао. — Који си ти што се у глухо доба кроз вртове крадеш бугарског везира? — Ја сам Милан, син војводе Благоја. Дошао сам да пољубим Тијану. Она је моја још и онда је моја била кад малена не знађаше изрећи: отров, неверство! Сулејман је ћутао дуго и страховито, са бледих усана куљао је дим од дувана и кроз ту димовну маглу само си видео подекоју искру гњева где се у тавним очима светли. — Љубила те је? — Љубила ме је, пре него што си је ти видио. — Више те неће љубити погинућеш! — Смрт ми је мила — на живот мрзим!...

V

Први сунчеви зраци продирали су кроз зелену свилу застртих прозора у сјајан харем бугарског везира. Тијана је била будна и плакала је... Врата се харемска отворише, и онај седи Турчин, што јој је некад дарове донео, сада на једној бакарној чинији донесе одсечену главу младога Милана.

— Ово је глава невернога ђаура - ево, љуби је! А бег Сулејман овако те поздравља: Била си му мила, и љубљаше те више од целе Бугарске — сада те мрзи! Мислио је да без тебе не може живети; а сада, ако је воља алахова, дуго ће да живи, да својим очима гледа муку неверника!... Крв ти је црна!... Душа ти у гресима плива! Живи!... А ево ти блеђана књига твојих прекорних дела!

Тијана је дуго и немо у ту бледу одсечену главу гледала, не смеђаше се ње дотакнути, а није могла са ње очију скинути. Беше то лепа глава, жута као восак, очи тихо, као у лепоме сану затворене, чело глатко и жуто, само понека слаба бора остаде, као спомен горкога живота, а на модрим үснама црвенише се капи проливене крви...

Сирота, лепа неверница! Дванаест дана је гледала ту мртву главу, ту бледу жртву неверства свога; потавнише јој очи, бледа уста увенуше, а срце јој је тако полако куцало, као да броји дуге часове несрећног живота. Кад је стара Магда дошла, није могла познати своје млађано чедо. А Тијана је дуго и ћутећи у своју дадиљу гледала. — Тијано, чедо моје! Ја сам! Далеко сам била, далеко далеко на једном крвавом пољу, пустој равници; чула сам где мртви говоре. — Тијано! мртви су те поздравили — отац и браћа! Тијана се тргла. — Је л' ти горак живот? Ево, у овом пехару је мед, свака кап од њега векове заслуђује... Узми и пиј! Болно чедо је пружило руке, сркнула је од мелема који тугу утиша, а срце за вечитост мири... Стара Магда оде. Тијана је умрла...

  *

• *

Сулејман-бег је видео Тијану. Срце му се заплакало, тврдо срце беше, пак је и опет горко уздахнуло...
  Он се саже и један врео пољубац на њено ледено чело претиште.

Сулејман-бег није више љубио ниједне жене; омрзнуо је на свет и на људе. Живео је сам. Био је свиреп. 'Подебљан текст'Са његових тиранија пропиштала је лепа Бугарска...

1862. године

Извор

Даница, 10. јун 1862. Година III, Бр. 16. Стр. 254-256.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 148 година.