На смрт Косте Јечменића
| На смрт Косте Јечменића Писац: Јован Илић |
На смрт Косте Јечменића
бившег питомца српског у Берлину.
Протужите горе, протужите лузи,
Смртну дапас пјесму запјевајте, друзи!
Одјекните јеком, брда и долине,
И ти мила земљо од српске крајине,
Којано си л'јепим цв'јетом процвјетала,
Ал' га ниси, тужна, у радости брала!
Константин Петровић премину ти јађан,
Кано мајска ружа, ка пролеће млађан!
У најлепшем цв'јету анђелског живота,
Опаде и свену његова дивота.
Ах смрти пакосна, ах смрти немила!
Шта учини данас, муком зан'јемила!
Костантина милог јер ти нама узе,
Да вјечито горке прољевамо сузе!
То ли је награда за владање красно,
Које нам сијаше кано сунце јасно?
То ли су дарови за толике труде,
Да гроб њему тавни сва утјеха буде?
У смртном од'јелу њега сада прате:
Зар нас заборави, ти, наш добри брате?
О јави се, јави, Константине мили,
Мајка тебе зове и уздишућ цвили !
Сестрице ти хоће л'јепе даре дати:
Ах, то ли су, тужан, црни твоји свати?
Плач'те очи јадне, горке сузе лите,
Јер ви милог друга више не видите!
За когано ув'јек мр'јет бјесмо готови,
Тај нам сада лежи у смртни окови.
И ти, српска земљо, суза не поштеди
Веће у гроб хладни сина твога сведи,
Та за те је само, дух његов дисао,
За тобом је тужан често уздисао . . .
У далеки свијет на науке пође,
Ал' ти више никад он натраг не дође.
Кано родни класак, тек да плод принесе,
Тако смрт га кивна са св'јета однесе!
Ко ће мајку, сестре, сада тјешит моћи?
Боже ! ти једини буд' им у помоћи.
А ми, браћо, сузам' гробак му залимо,
И за покој душе Свевишњег молимо!
Из гроба ће диван спомен процвјетати:
Ах ! ми ћемо Коју нав'јек спомињати.
Напомене[уреди]
- Ова песма издата у: Подунавка 1847, бр. 7 ; Пјесме 1854.
Извори[уреди]
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 28 - 29 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|